Питали смо истакнуте спортисте Партизана: Статус врхунских спортиста у нас није решен на начин који би их могао учинити мирним према будућности без спорта. — Да ли је могућно постизати рекорде, освајати медаље и истовремено полагати испите?
Једно од кључних питања нашег спорта је однос, спорт-школа. Може ли врхунски спортиста благовремено стећи и потребне стручне квалификације, обезбеђујући тако своју егзистенцију за време кад такмичења буду само лепа успомена? Има више примера на основу којих дајемо позитиван одговор на ово питање, а има и оних других, када појединац по завршетку каријере поседује само квалификацију „бившег спортисте“. У данашње брзоного време, када тренирати 5—6 сати дневно представља нешто чему се нико не чуди, кад се такмичења и путовања сустижу и надовезују — потребно је много воље и напора да би се показали „прелазни“ резултати на оба колосека. Дајемо зато реч истакнутим спортистима ЈСД Партизан, који ће нам зборити о својим искуствима и проблемима са којима се сучељавају спорт — школа.
Ватерполо клуб Партизан је био и остао најплеменитији расадник одличних играча и врхунских интелектуалаца (Мушкатировић, Јанковић, Сандић, Марковић…). О спорту и учењу говори Ђорђе Перишић, свима знани државни репрезентативац и дипломирани правник:
„Пређашњим генерацијама је било лакше, јер такмичарски програм није био пренатрпан, ватерполо се играо два-три месеца у години“, каже вишеструки репрезентативац. „Ми данас немамо, буквално, ни дана одмора: поред домаћег првенства, ту је Куп Југославије, па Куп европских шампиона. Преостало време — узима репрезентација. Партизан тренутно има девет репрезентативаца, а годишње на припреме и такмичења „плаве“ екипе оде, ни мање ни више него — 140 дана!
„Ипак, сви моји другови студирају и, што је најважније, завршавају започете студије, мада са изврсним закашњењем, којег не би било да није ватерпола. Велики проблем је питање испитних рокова, који се често поклопе са неком важном утакмицом, тако да се деси, и дешава се, да играч не изађе на испит којег је спремио. Ту клуб излази у сусрет колико може, баш ових дана је одложен испит голману Врањешу. Затим, не може се учити на путовањима и турнирима! Ствар је у томе што два посла на могу да се раде у исто време. Ја сам, на пример, носио књиге на олимпијаду у Мексико и — вратио их неотворене, јер — ватерполо је изузетно напоран спорт који тражи ангажовање целокупне личности“, закључио је Перишић.
Ако је судити по садашњем стању — кошаркаши Партизана ће листом бити економисти. Сви, осим Дражена Далипагића, студирају економију.
Горан Латифић, апсолвент Економског факултета и бивши државни репрезентативац:
„Спорт и школа могу упоредо, али је потребна јака воља и многа одрицања“, каже Латифић. „Требало би боље ускладити испитне рокове и такмичења, можда увести посебан испитни рок за спортисте? Још једну ствар могу навести из личног искуства. Наиме, могућ је чак и лак пад форме у јеку такмичарске сезоне, ако се догоди да се у то време мора спремити и по четири-пет испита. Чини ми се да на том пољу има још увек недовољно решених питања, као што је питање врхунског спорта, које није ни близу оног реалног и жељеног.“
Мирослав Бранислав Бошковић, некадашњи фудбалски репрезентативац, студент треће године Правног факултета и полазник новоосноване Тренерске школе (одсек фудбала):
„Спремити испит не значи и изаћи на њега, јер се у време полагања може појавити нека ‘важна’ утакмица“, каже Бошковић. „Сматрам да би се и то могло решити уз одговарајуће разумевање људи са факултета и из клуба. У Партизану се у последње време и на томе ради, конкретно тренер излази у сусрет Антићу и мени кад морамо ићи на практичну наставу. Нормално, школа се мора завршавати, прво због тога што фудбал данас не пружа и не обезбеђује сигурну егзистенцију, а друго, човек мора стално учити да би био духовно богатији, да би имао свој стил живота, да би се лакше кретао у друштву.“
Даниал Темим, репрезентативац и државни рекордер у скоку у вис (са резултатом од 220 цм) и студент прве године Факултета политичких наука:
„У средњој школи сам све на време завршавао, како ће бити сад — видећемо у јуну. Иначе и ја сматрам да школа и спорт могу упоредо, само је важно правилно распоредити време. Мишљења сам да се на такмичењима не може учити, ту је потребна максимална концентрација на само надметање. Исто тако, после тренинга је потребно да прође извесно време одмора и релаксације да би се могла узети књига у руке.“
Иван Голац, стандардни првотимац ФК Партизан и студент друге године агрономије:
„Прилично касним са школом, али сам решавао неке своје животне проблеме и сад се више могу посветити књизи. Тренирам два пута дневно и после и између тренинга не могу учити, већ морам налазити неке нове термине. После тренинга сам исцрпљен, самим тим деконцентрисан и недовољно мотивисан за учење. Тај проблем решавам — раним устајањем у време испита. Школа и фудбал се могу и морају ускладити, јер — шта после фудбала?“
Драган Кићановић, кошаркашки репрезентативац и студент Више економске школе:
„Руку на срце, школу сам прилично запустио. Делимично оправдање лежи у томе, да ја већ три године, немам ни дана одмора. Данас се тренира паклено, путовања и утакмице су безбројне, захтеви тренера све већи, тако да ја за учење, практично, ‘крадем’ време од нечег другог. И још нешто: ствар погоршава и то што сам одвојен од породице која ми је у Чачку, тако да то рађа низ нових обавеза и све мање времена за учење.“
Вера Крстић, репрезентативка у скоку у даљ и студент прве године ДИФ-а:
„За све што сам пропустила кад је у питању школа — сама сам крива. Мени практична настава одузима много времена и енергије. Постоји и једна олакшица, јер ми морамо долазити само на 70 одсто практичних вежби. Када се заиста хоће, и то не само на речима — може се много тога постићи.“