Пре пет-шест година Миљан Миљанић је рекао: „Кад бих имао Момчила Вукотића, Црвена звезда би била европски првак“. Миљанић, међутим, никад није имао Вукотића, Вукотић никад није добио праву шансу да покаже своје неслућене могућности. Био је, потом, Миљан Миљанић и селектор, али за Вукотића није било места на његовом списку изабраника за државни тим. Места није било на још много таквих спискова и време ће сигурно показати — велика је штета што овај врсни фудбалер већ није међу правим великанима. Опет тако, пре пет-шест година виспрени новинар написа: „Вукотић — Партизанов Милер“. И као да преста и он и сви други.

Вукотић је млад, стабилан човек. Његова права шанса ће доћи. И јучерашњи Белфаст и многи ранији Белфасти када му није дозвољено да игра свих деведесет минута, морају припасти прошлости. Вукотићу, убеђени смо нико неће ускратити право на најлепши дрес југословенског спорта.

А он је скроман и тих, нема узвратног ударца у његовој речи.

Радо је говорио за „Партизанов весник“, и одговорио на многа питања која сте му ви драги читаоци преко Редакције упутили.

П. ВЕСНИК: Шта рећи после Белфаста о вама, неправедно замењеном нападачу?

ВУКОТИЋ: Па, сигурно сам играо слабо.

П. ВЕСНИК: А други?

ВУКОТИЋ: На жалост, многи су били слаби, врло слаби. То је уопште био један незапамћено слаб дан југословенске репрезентације. Не помишљам да се дрвљем и камењем бацам на селектора Младинића због тога што сам замењен. То не би било укусно нити је је то моја намера. У ствари кад бих се жалио на све селекторе могао бих да издам књигу — насмејао се брзоноги нападач.

П. ВЕСНИК: Шта после Белфаста?

ВУКОТИЋ: Сад се репрезентација напада са свих страна. Мислим да и то није у реду. Један слаб дан не значи пропаст. Дубоко верујем да ћемо ми преостале противнике победити и да ћемо се пласирати у финални део Купа европских нација.

П. ВЕСНИК: Ви сте, ваљда, једини који у овом часу брани репрезентацију. Да ли браните и селектора и његову тактику?

ВУКОТИЋ: Репрезентацију увек треба бранити. Што се селектора тиче, није моје ни да их нападам ни да их браним. Имам једно лично мишљење о фудбалској игри уопште: фудбал играју фудбалери а не селектори. Према томе, кад се изгуби нека се зна ко је изгубио, кад се победи нека честитке иду фудбалерима. Мудре генерале после изгубљене битке не прихватам. Чини се да код нас таквих „генерала“ има превише.

П. ВЕСНИК: Кад смо још код државног тима: да ли је ово грешка што се у репрезентацију позивају старији фудбалери, пошто постоје и мишљења да је већ у овом Купу нација требало отпочети са стварањем тима за светско првенство у Аргентини, 1978. године?

ВУКОТИЋ: За Аргентину је рано. Нама је у Купу нација потребан успех, јер је то врло значајно такмичење, а такав терет на својим плећима не би могли да изнесу млади фудбалери, ма колико били талентовани.

П. ВЕСНИК: Ко вам се од тих перспективних фудбалера допада?

ВУКОТИЋ: Има их више, и то је за наш фудбал најзначајније. Пре осталих споменуо бих Павковића и Вујкова из Војводине, Крањчара из Динама, Савића из Црвене звезде.

П. ВЕСНИК: У Партизану не видите такав формат фудбалера. Партизан већ годинама нема талентованог репрезентативца. Зашто?

ВУКОТИЋ: То је посебна прича. Милим па прави разлог лежи у чињеници да последњих година не постижемо добре резултате. Кад тим изгуби углед, губи га и фудбалер који у њему игра, било како се звао. У Партизану, сигуран сам, има три-четири играча који би могли бити стандардни репрезентативци, међутим, поред разлога који сам навео, свакако постоји још неки.

П. ВЕСНИК: Значи, прво треба потпуно избећи кризу која траје већ пола деценије?

ВУКОТИЋ: Партизан то мора, крајње је време.

П. ВЕСНИК: Може ли?

ВУКОТИЋ: Рекао сам: мора!

П. ВЕСНИК: Када?

ВУКОТИЋ: Већ у шампионату који је у току! Да будем јаснији: на крају првенствене трке Партизану може да припадне врло високо место на табели. Може, разуме се, ако побеђујемо, поготово што бодовна разлика није велика.

П. ВЕСНИК: Прецизирајте?

ВУКОТИЋ: Наша је ситуација достигла крајње забрињавајућу тачку. Слаб пласман је права мора за играче. Играмо у грчу, бојимо се сопствене сенке. А можемо да играмо добро, чак одлично. У Сплиту, на пример, ближи се крај меча, имамо бод у џепу и почиње то чудо од страха да нас прожима. То је тешка ситуација за сваког спортисту. Самопоуздање нам недостаје.

П. ВЕСНИК: Будућност данашњег тима није довољно јасна за одређена обећања. Неки старији фудбалери ће можда после јуна отићи у иностранство, како ће се преболети смена?

ВУКОТИЋ: Није у томе проблем. Важно је да клуб и тим поврате своју боју, улогу и место у спортском животу. У таквим ситуацијама смена генерација је безбедна. Ми ћемо можда и остати без неколико фудбалера, али нећемо се променити генерацијски. Јер и ми имамо неколико врло добрих младих фудбалера, који ће наследити оне који евентуално оду.

П. ВЕСНИК: Партизан није у стању да оствари успех у серији. Како то тумачите?

ВУКОТИЋ: Фудбалер или тим који није у стању да оствари серијски успех у петнаестак мечева, спадају у другу категорију. Партизан то не може, али да несрећа југословенског фудбала буде већа, не може то ни један наш тим. У питању је схватање фудбалског посла у целини. Ми га схватамо некако површно, тако радимо, тако смо припремљени. Клубови осцилирају у форми, као и свакој пресечној фудбалској земљи. А по талентованости фудбалера, ми смо међу водећим светским силама.

П. ВЕСНИК: Сплит би у случају Партизана требало нешто да значи?

ВУКОТИЋ: Да то је успех, сад би требало да освојимо бодове против Партизана, а онда ће бити много лакше. Али, слободан сам да тврдим да смо јесенас играли боље него сада, а бодови су одлазили, резултата није било. Чудна је игра фудбал, и тежак посао.

П. ВЕСНИК: Да ли сте лично задовољни оним што сте постигли као фудбалер, у спорту, животу?…

ВУКОТИЋ: Углавном сам задовољан. У односу на своје другове, на место у друштву…

П. ВЕСНИК: А кад време фудбала, кроз седам-осам година, прође?

ВУКОТИЋ: Код нас фудбалера већ је устаљена и психологија: овде док се може, онда, правац иностранство. И ја ћу вероватно том трасом кад дође време. А после фудбала? Никад професионалац у овом спорту, као тренер или слично. Спремам се да завршим факултет и да будем добар правник. Обичан, који никад неће при познанству рећи: Момчило Вукотић, фудбалер. То је живот, а фудбал данас волим изнад свега.