Коментар утакмице Хајдук — Партизан 2:2 (2:1): „Црно-бели“ су још једном потврдили да су екипа веће моћи него што то показује пласман на табели

Традиција непобедивости Партизана у Сплиту сачувана је. Једини тим који током непуне три деценије има позитиван скор са Хајдуком на утакмицама под Марјаном успео је и пре три дана да уздигнута чела напусти борилиште остављајући Сплићане да се питају: како ова екипа може да буде у средини табеле када ни по чему не заостаје за онима у врху, па чак ни за водећим на табели!

Можда је и у томе чар фудбалске игре што се може догодити да и екипа несумњиве вредности буде лоше пласирана, да своје латентне моћи не искаже на терену, већ се батрга између оног што може и оног што остварује, а ту је велики раскорак.

У недељу је у Сплиту Партизан у првој трећини утакмице деловао некако уплашено, био је сав склупчан око свога гола, као тим без потребног самопоуздања. Онда је Жунгул постигао свој први гол и као да је то довело до ослобађања енергије Пауновића, Вукотића и осталих. Партизан је изишао из своје љуштуре и страха и престао да се брани: почео је да игра! Одједном је успостављена равнотежа снага на терену.

Вукотићев изједначујући гол следио је крв у жилама ватрених навијача домаћег тима. Одједном је утихнуо цео стадион. Свима је било јасно да са Партизаном нема шале било да се бори за врх или тавори негде у средини табеле. Као болесник кога је престала да тресе грозница и осећа како му се враћа снага тако је и Партизан изгледао после првог примљеног гола када је почео да игра, да се надмеће и показује колико зна и уме.

Тај тргнути, самосвесни Партизан ваљда је овог пролећа, баш на најтежој утакмици, потврдио да су његове скривене снаге много веће него што то мисле сами играчи, па и њихов тренер Калоперовић. Можда ће баш ова утакмица бити онај преломни тренутак, па ће у финишу првенства „црно-бели“ показати пуну меру своје вредности.

Тома Калоперовић, као и Тоза Веселиновић из Војводине, не припада оној групи наших водећих тренера који из страха од пораза прибегавају дефанзивном начину играња. И сами креативни као играчи окренути су нападу, слободној стваралачкој игри, па зато смемо да верујемо да ће Партизан, сад када је лишен свих страхова, показати своје право лице. То би било неопходно због навијача а и зарад новог првенства у коме ће, надамо се, Партизан поново водити главну реч.

Многи су спремни да реми у Сплиту припишу традицији; да у томе виде неко психолошко оптерећење за домаћи тим када пред собом има екипу Партизана. Али, то није правилна оцена. Традиција је нешто о чему се мисли и разговара пре утакмице, а на терену се све заборавља и жели само једно — победа! И управо зато што су Сплићани жарко желели тај бод, успех „црно-белих“ добија праву димензију. Јер, не треба заборавити: Хајдук је дао шест играча за утакмицу у Белфасту и тај неуспех је у највећој мери приписан слабој игри оних који су чинили кичму државног тима. Осим тога домаћини су имали и још један мотив: своје опасне гониоце — Војводину и Црвену звезду. Све је то отежавало посао играчима популарне београдске екипе и тим више треба честитати гостима на успеху.

Било би преурањено већ сад рећи: Партизан је изишао из кризе! Међутим, може се тврдити да је дошло до радикалне промене у начину игре, плану и организацији. Наглашено се осећа да сад Партизан своју игру окреће у правцу напада; да тражи решења кроз игру и надигравање и да жели да у колективном дејствовању сачува индивидуалне вредности сваког члана. То је најсигурнији пут да Партизан добије свој стил игре; да екипа има физиономију, јер се само тако може поплочати пут ка успесима у серији. Ако је сплитска утакмица весник тога, онда сви можемо бити задовољни.