О једном горућем проблему „црно-белих“: Партизан је увек у својим редовима имао репрезентативне чуваре мреже, а данас се не зна ни ко је први голман

Пред пут у Белфаст угледни београдски недељни лист „Темпо“ организовао је у клубу Политике пријем за чланове наше репрезентације. Између новинара и репрезентативаца развио је пријатан разговор. У једном кругу централна личност био је Огњен Петровић, наш најбољи голман. Указивало се на то колико је тешка и деликатна улога чувара мреже, јер се грешке тог играча не могу поправити. Само један кикс играча на том одговорном месту и оде напор целог тима.

„Најбољи пример шта за једну екипу значи голман показује данас Партизан“, рекао је Оља Петровић. „За мене је то тим који ништа не заостаје за оним водећим, чак мислим да је бољи од Црвене звезде. Али, ето, Истатов и Милић немају довољно самопоуздања, играју са страхом и то их спутава.“

Тада неко од новинара рече: „Да је Партизан у овом првенству имао на голу Петровића или Свилара сада би био тамо где су Војводина и Звезда. Јер су осам до десет бодова „црно-белима“ ускратили баш Милић и Истатов. А колики је то хендикеп за једну екипу није потребно посебно наглашавати“.

Све најбољи голмани

Од свога оснивања Партизан је увек имао врсне чуваре мреже. Фрањо Глазер је био голман европског формата, један од најбољих чувара мреже свих времена. Он је био први голман тек основаног тима. Њега је заменио његов имењак — Шоштарић, такође голман вансеријске вредности.

Шоштарић је био класични чувар мреже. Бранио је на линији. Био је еластичан, хитар, поседовао је мачји инстинкт, брз рефлекс и имао изванредну технику хватања лопти. У своје време био је стандардни голман државне репрезентације. Затим је гол Партизана бранио Славко Стојановић. Био је леп као антички богови. Висок, црномањаст, стасит. Природа га је обдарила пуним рукама: снагом лепотом, мишићима римског рвача, телом које буја од снаге и талентом. Био је голман поверења, велике храбрости и правог голманског нагона. Био је годинама незаменљив вратар једне сјајне генерације Партизана у којој су суверено владали мајстори лопте као што су били Бобек, Милош, Зебец, Чик и остали. Стојановић је често облачио и дрес репрезентације.

Затим се на оној незаборавној утакмици са Реал Мадридом (3:0) неочекивано појавио на голу један голобради дечак, за ширу публику сасвим непознат. Тада нико није слутио да ће то име припасти историји југословенског фудбала а не само Партизану. То је био Милутин Шошкић! Деценију једну Шоле је био неприкосновена личност „црно-белих“ и стандардни голман државне репрезентације у којој је прославио и златни јубилеј.

Шошкић није био само велики голман, већ и — човек. Топао, истинољубив, присан, скроман и дружељубив био је миљеник не само другова из екипе већ и публике. Озбиљан, радан, сав предан фудбалу волео је клуб оном чистом љубављу ничим непомућеним осећањем да му је Партизан друга породица. Био је ауторитет за противника, судију, гледалиште. Његово име никада није било везано за било какав инцидент. У тренуцима када су се у Партизану ломили односи и пријатељи престајали то да буду „Шоле“ никада није губио компас. Имао је пред очима само клуб и хтео је да му сви верно служе, а личне амбиције свих око њега биле су му стране.

Великог голмана наследио још један велики човек и вратар — Иван Ћурковић. За разлику од емотивног Шошкића млади Мостарац је био необично стабилна личност. Чврстих нерава, изразито талентован и изузетно интелигентан Ћурковић је учинио да се Шошкићев одлазак у иностранство не осети на драматичан начин.

Велика празнина

Да је неким случајем својевремено Васовић боље процењивао па да је Свилар сада на голу Партизана серија великих голмана била би настављена. На жалост, то се није догодило па је настало лутање: Фуртула, Милић, Истатов и опет све изнова. Данас се не зна ко је први чувар мреже „црно-белих“.

Златан Милић је голман са минималним бројем утакмица „у ногама“. Без такмичарског искуства, још не формиран. Имао је пред собом Ћурковића као прави узор, али такав начин одбране гола захтева велико искуство. Милић то нема, па је остао негде на средини: није постао други „Ћуре“ а није остао ни старомодни „линијаш“. То што је остао неодређен морао је да плати цех. Разуме се, не само он, него ми његов клуб. У неколико прилика добијао је шансу, али се није натурио тренерима.

Благоје Истатов је дошао у Београд као већ зрео голман, али нешколован. Брани нагоном, талентом, рефлексом али не и лукавством и разумом. У његовој игри има мало рационалног. Често погрешно процењује, понекад се и успава, па пружа мање него што му таленат дозвољава да домаши. Није се исказао у пуној мери. Сад поново има шансу. Можда последњу, ону праву, животну. Да ли ће је искористити — показаће ово пролеће.

Ово што смо написали не значи да смо хтели да помоћу живих успомена, на које поносни, заборавимо једну садашњост. Напротив хтели смо да једном отвореном проблему приђемо за новинарске стране, кроз ретроспективу. То што смо остали без великих голмана не значи да смо празни као мехур од сапуна, али ни Милић ни Истатов нису вратари који би могли да донесу победу, да спрече пораз и окрену утакмицу у корист свога тима. Напротив, често су били и директни кривци за изгубљене бодове. Међутим, треба рећи да су они добили шансу у тренутку када је цео Партизан за три октаве слабији од оног што смо ми навикли да видимо, па је и то на одређен начин умањило њихову вредност и успорило афирмацију.

Данас Партизан нема голмана који навијаче доводи у екстазе радости. Остаје нам да се надамо, да ишчекујемо и да верујемо да ће један од ове двојице или неко трећи вратити Партизану оно што је некад имао: голмана који ће бранити и боје репрезентације. А тада ће другачије Партизан стајати на табели. Јер, голман и остали играчи не леже на истој линији важности. То су „црно-бели“ најбоље осетили!