Интервју са Ненадом Цветковићем доскорашњим војником
П. ВЕСНИК: Долази време вашег правог фудбала, Ненаде?
ЦВЕТКОВИЋ: Брзо су заиста некако прошли моји досадашњи дани у Партизану. Потом, обукао сам сивомаслинасту униформу и сада, ево ме опет. Одморан сам, свеж, довољно сам и тренирао. Нисам задовољан мојим учинком у Партизану иако ми због тога нико у клубу ништа није рекао. Људи су ме довели да дајем голове, међутим, нешто није ишло…
П. ВЕСНИК: Често су вам тренери мењали место у екипи?
ЦВЕТКОВИЋ: Не пребацујем ништа тренерима, али неспоразум је био очигледан. Ја сам изразити гол-играч. Тако сам почео да играм још као дечак. Док сам био на Чаиру, знало се: најистуренији сам играч, често сам у шанси, зато сам и давао голове. Не кажем да ме лопта не повуче, вратим се некад дубоко у позадину, али осетим да тада не могу да дођем до изражаја. Зато је, мислим, грешка што ми је поверавана улога такозваног везног играча у дресу Партизана.
П. ВЕСНИК: Као војник имали сте прилике да дуго размишљате о оба Партизанова лица у овом шампионату?
ЦВЕТКОВИЋ: Једно време сам формално патио. Ипак, међу друговима имао сам огроман број великих навијача Партизана. Помогли су ми. Нисам могао очима да верујем да „црно-бели“ тако слабо стоје на табели. Такви фудбалери! Партизан има изванредне фудбалере! Правда је морала бити задовољена, тако да ови пролећни успеси нису случајни.
П. ВЕСНИК: Може ли Партизан и даље од садашње позиције?
ЦВЕТКОВИЋ: Још како! Борићемо се за четврто место сигурно, а ако се шанса укаже и за треће. То ова генерација заслужује да оствари. Због самих играча, због клуба, због јединствених навијача које имамо. Заиста су јединствени, дивни…
П. ВЕСНИК: Очевидно, пуни сте оптимизма?
ЦВЕТКОВИЋ: Зашто да не. У напону сам снаге. Остаје ми да се уклопим у тим и да даноноћно радим. Онда ће голови доћи, сигурно!
П. ВЕСНИК: Ко вам се посебно допада у тиму из којег сте одсутни годину дана?
ЦВЕТКОВИЋ: Импресионирао ме је млади Бошко Ђорђевић. То је сјајно крило. Центаршут му је посластица за голгетера. Као крилни нападач постиже голове, што је изузетак квалитет. Уверен сам да ће Бошко бити најбољи стрелац лиге, без обзира што о Савићу из Црвене звезде такође имам високо мишљење. Али, Бошка сад не смеју оставити усамљеног. Сви му морамо помоћи да буде први стрелац, јер то ће бити не утеха него признање целом тиму. О осталим сам већ дао суд — Партизан има изванредне фудбалере. Остаје да се ове године до краја боримо за што виши пласман, а у наредном првенству биће нова песма — борићемо се се за титулу шампиона, јер „црно-бели“ су на нивоу три — четири најбоља југословенска тима.
Пехови
Није давао голове како се очекивало кад је дошао у Партизан, али не треба заборавити да је Ненад Цветковић био и врло малерозан играч. Прошле године у Тузли доживео је оно најцрње у спорту — сломљена му је нога. Борио се с том повредом, али преко ноћи ништа се није могло.
Обукао је потом војничку униформу, повреда је ишчезла. Другови и старешине су га волели и разумели. Тренирао је, при истеку кадровског рока врло интензивно. Намеравао је да се врати чио и спреман, да одмах ускочи у тим, јер њему је без фудбала тешко…
И баш тих последњих дана војниковања — нови малер!
Вратио се са руком у гипсу. Сада је на реду рехабилитација и време које цео Партизан чека: да се Ненад Цветковић врати у навалу која је већ постала „машина за голове“.
Сутра
Ненад Цветковић млад је 26 година.
П. ВЕСНИК: Да ли је то у нас младост или већ време када се размишља о времену после фудбала?
ЦВЕТКОВИЋ: Такво схватање — приче о старим играчима пре тридесете године живота — не прихватам. Из нашег фудбала у иностранство одлазе фудбалери у најбољим годинама, то је велика штета. Видим Енглези су за фудбалера године прогласили Алала Валерија, који има 34 године. Уз то он је друголигашки фудбалер. Код нас и најбољи фудбалер за кратко време постане „извикан“. Не могу да схватим коме и зашто добри играчи сметају. Наша земља је непресушни извор талентованих фудбалера, али одласком у иностранство на овакав начин тешко ће нам се осветити. Стално се говори о некаквом статусу врхунских фудбалера, али мало је учињено конкретно. То човек док је млад не запажа, али касније и те како размишља, о томе. Лично о одласку не размишљам. Бар за сада. Отићи ћу у туђину само ако заиста будем морао…