У тренуцима јубиларне 30-годишњице наше победе над фашизмом, и славља 30 — година од оснивања Партизана, пријатна је обавеза и дужност сетити се свих оних спортских радника, који су својим присуством и радом обогатили садржај живота и активности у клубовима ЈСД Партизан.
Ова рубрика има задатак да подсети на многе дивне људе, који су за ових тридесет година постигли изванредне резултате, који су стварали наш Партизан, а којима је он други дом.
Говорићемо о људима, који су на свој несебичан начин, допринели успеху клуба у коме раде, који су дуги низ година неговали светлу традицију наших партизана и трудили се да име Партизан, кроз три деценије свога постојања остане светло и неокаљано.
Споменућемо заслужне људе у Партизану о којима се мало зна, чији се резултати нигде не пишу, којима нису упућени аплаузи и овације после победа и успеха, али без којих се не може никако замислити наше Друштво.
Кроз ЈСД Партизан је прошло много заслужних спортиста, чланова управе, аматерских радника, тренера и симпатизера „црно-беле“ боје. Сви они заједно, допринели су стварању светле традиције највећег спортског колектива у земљи. Њихов допринос Партизану и југословенском спорту је од непроцењиве вредности. Ипак, оно што их одликује, зближава и повезује у једну нераскидиву целину, јесте велика и несебична љубав према Партизану.
Сима Шкиљаица је несумњиво изузетна личност нашег стрељачког клуба. Спортски радник — аматер, који је уз Ивана Турчиновића (првог председника стрељачког клуба) био један од иницијатора да се формира овај својеврсни колектив.
По свом стажу и верности клубу својеврсни је рекордер. Пуних 15 година, без прекида, посветио је клубу, а 30 година „црно-белој“ боји. Зато није никакво чудо што за Партизан каже. — „То ми је други дом“.
Своју активност, као спортски радник, започиње одмах по оснивању Партизана, 1945. године и то при Дому Армије. Било је то време непосредно после ослобођења, пуно вере и ентузијазма у светлију будућност — време када се „рађао“ Партизан.
Учесник НОБ, један од ослободилаца Београда и сам партизан, своје срце поклонио је Партизану. Постао је Партизановац — јер је то име за њега значило симбол наше борбе, солидарности наших народа, симбол југословенства.
По природи је тих и ненаметљив, одмерен и строг када је то потребно, а при том врло праведан, стекао је симпатије околине у којој живи и ради. Изванредан педагог, када су у питању најмлађи, очински брижан и спреман у сваком тренутку да помогне саветом и лепом речи. Пун стрпљења да саслуша туђу невољу.
Увек је успевао да створи добре другарске односе, јер је пре свега у спортисти гледао човека, личност коју треба схватити и разумети. Заједно са стрелцима преживљавао тешке тренутке на ватреној линији. Презнојавао се и стрепео, можда и више од њих. За сваки „убијени“ круг, за сваки исход меча.
Увек се борио за увођење нових самоуправних односа у клубу. Први је иницирао идеју да спортисте треба ангажовати у управу клуба, да равноправно са осталим члановима управе доносе одлуке од виталног значаја за живот и рад овог колектива. Још много пре Писма друга Тита и Извршног бироа, већина стрелаца била је ангажована у руковођењу клубом.
Пуних 30 година, сваки тренутак свог слободног времена, посветио је Партизану. Све своје умне и физичке способности користио је као допринос развоју спорта уопште.
Захваљујући њему 15 година клуб није морао да узме службеника јер Сима Шкиљаица води сво административно финансијско пословање сам. Ни један динар није утрошен на вођење ових послова, јер проблем недовољно финансијских средстава и у овом колективу је присутан. Али, чика Сима звани „Шкотланђанин“, како га стрелни популарно зову, увек је умео и знао да сачува сваки динар за „црне дане“. Позајмице и дуговања су непозната у овом клубу.
За све ово време, васпитавао је на десетине врхунских стрелаца, који су познати не само у нашој земљи, већ и у свету. Подсетимо се само имена: Славиша Дринчић, Олгица Ђорђевић, Владимир Пејчев, Снежана Андрејевић, Слободан Гаврић, Мирјана Машић — сви они поникли су у Партизану, а били су дика и понос Симе Шкиљаице. Никад није морао да се застиди њихових лоших резултата или понашања.
Ипак, најтеже му је било када је морао да се опрашта од стрелаца који су одлазили из клуба, а он није имао ни моћи, ни снаге да их задржи.
По природи осетљив, никако не може да се помири са чињеницом да стрелци Партизана немају свој дом. Потуцају се од немила до недрага, а тренирају, тамо где их неко прими.
Време пролази и Сима Шкиљаица помишља на повлачење. Покушава да нађе замену, човека који ће бити млађи, кога ће оп упутити у посао. А, посао је огроман. Људи се нерадо примају обавеза и то је оно што највише боли — коме оставити упражњено место а да не буде последица по клуб. Одлука се одлаже из дана у дан у нади да ће се наћи још неки ентузијаста, који ће то све радити без новаца.
Жеља му је да се не забораве „стари“ Партизановци, јер њих није тако много да им се не може указати дужно поштовање.