Коментар утакмице Вардар — Партизан (2:4)

У Скопљу против Вардара, као и у Тузли, Партизан је играо без оптерећења. Слободно и једноставно. Она несрећна сенка грча, који се још прошле јесени увукао у редове фудбалера, стручњака и спортских радника — због сталног страха од дна табеле и оног најгорег — опстанка међу најбољима, нестала је коначно. Пред одлазак у Скопље тренер Тома Калоперовић обећао је да ће његови фудбалери играти отворено и без оптерећења. То обећање је испуњено на најбољи могућни начин. Одувек је Вардар био велики и достојан Партизанов противник на свом терену. Сваки пут исход је био неизвестан. Мање-више, Вардар је био редовно опасан противник и нашим најјачим тимовима. И ове сезоне, био је противник Партизанов који је уливао поштовање. Зато, чиста и висока победа гостију постаје још вреднија. Иако је домаћин у доњем делу првенствене табеле, дати му четири гола, то је успех за поштовање.

Цела навала напада

Исход скопске победе Партизанови нападачи су најавили још у самом почетку. Пре свега — добром и једноставном игром. Нападачи су били не само брзи него и једноставни и сналажљиви. И надасве убојити. Као ретко кад раније тренер Калоперовић може да буде задовољан игром читавог свог фора, па и да за нијансу издвоји Бошка Ђорђевића и Завишића. Посебно је вредна помена и чињеница да Вукотић даје голове из гужви, између „шуме“ тела и ногу. (Чини се каткад боље из таквих тешких позиција него кад се нађе сам пред голманом). Напослетку, двојица Партизанових нападача — Бошко Ђорђевић и Момчило Вукотић налазе се високо, чак и врло високо на листи голгетера прволигаша: Ђорђевић је на другом, а Вукотић дели треће место. И сама та чињеница, поред тога што је Партизан овог пролећа постигао врло успешну серију, говори много: игра се добар, ефикасан фудбал и истовремено фудбал који доноси тако жељене и дуго чекане, јесенас неизмерно много губљене бодове. Једноставност и убојитост постају све више врлине, нарочито навалних играча. Постићи 9 голова на три утакмице у гостима то је одиста изванредно, учинак вредан поштовања.

Колективна игра

Много пута је посведочено, у Партизану и другим екипама, у фудбалу уопште, да успехе доноси у првом реду колективна игра. Може каткад, тих случајева има и у нас и у другим екипама света, да поједини истакнути асови, велике фудбалске звезде — Пеле, Пушкаш, Бекенбауер, Милер, Кројф, а у нас својевремено: Бобек, Митић, Вукас, Ферхатовић или Галић, а сада: Џајић, Каталински и други — врло често доносе или су доносили победе, или су њихови тимови побеђивали зато што су ови и други истакнути појединци давали далеко највише, што су својим знањем или једним маштовитим потезом доносили победе. Али, остаје правило, које се не може превазићи: фудбал је колективна игра. Што је колектив компактнији, што више игра у интересу екипе и целине, уколико се допуњава, подржава и слаже у што више елемената игре, по правилу увек су и успеси већи. За Партизан се може рећи да све више усавршава своју игру, да екипа игра све једноставније и са више разумевања. Истини за вољу, после избегнуте опасне зоне, читав тим игра и слободније и једноставније. Сваки појединац може себи да дозволи да пронађе и маштовитије и сигурније потезе.

Па ипак, у тој игри каткад има и неоправданих падова. Има грешака које одбрамбени играчи понављају их и омогућавају да противник долази до погодака из каткад безопасних ситуација. У Скопљу, на пример, Голац није био онако поуздан чувар каквог смо навикли да гледамо. Играчу његовог искуства, играчу који има контролу лопте и добар преглед игре не сме да се догоди да врати лопту своме голману, а да ту исту лопту дограби противник и да је пошаље у гол! Млађим, неискуснијим играчима то би се понекад, можда, и могло толерисати. Али играчу таквог искуства и такве сигурности, то једноставно не може да се правда.

Меч играча и навијача

Последњим успесима и знатно поправљеном позицијом на табели, нарочито одличном игром у Скопљу, Партизан је одједанпут високо подигао драж следећем дербију првенства, сусрет Партизан — Црвена звезда. Тим пре, што је Хајдук изгубио бодове у Зрењанину и опет подгрејао Звездине наде у борби за прво место. Тако је следећи сусрет вечитих ривала постао још занимљивији. Опет — за обојицу противника. Истина, победа увек доноси два бода било од кога да је извојевана. Ни мање ни више. Али сусрети Партизана и Звезде увек су значили и много више од номиналне вредности бодова. То је увек била, и сада је, борба за престиж, за нове дугове, за навијаче, за бољи и допадљивији фудбал.

И у овај следећи сусрет са Звездом Партизан ће ући без оптерећења. Неће стрепети и играће отворено — за голове и за победу. Играће и за навијаче. Тренер Тома Калоперовић то посебно истиче. Он каже да Звезду цене и он и сви Партизанови фудбалери и као вечитог ривала, и као екипу која је имала одличне резултате у Купу купова Европе, али и по томе што у последње време бележи боље резултате у међусобним сусретима са Партизаном. Али, екипа ће играти отворено, са жељом и жаром да победи.

„То ће бити меч и навијача. Ја желим да тако и буде. Нека свако бодри своје љубимце, али нека петарде не бацају. Нека победи и однесе бодове ко буде бољи…“