Лазар Радовић:
- Рођен: 1937. год.
- Играо: од 1951 — 1970.
- У клубу: Будућност и Партизан
- На месту: халфа и полутке
- Репрезентативац: 10 пута
Лазар Радовић је остао у успомени свих љубитеља фудбала који су ходочастили на југословенске прволигашке стадионе између шездесетих и седамдесетих година као изузетно даровит и атрактиван фудбалер, а уз Срету Бановића, несумњиво и као најталентованији кога је црногорско подручје у тим годинама избацило из своје средине.
Поникао у Титограду, школован од малих ногу у дресу Будућности, у тренутку преласка у Београд (1958. године) био је најреномиранији играч своје генерације са територије Црне Горе, па није чудо што су о њега ломили копља сви елитни клубови у земљи. Битку је на крају ипак добио Партизан, за који је Радовић био срцем везан од малена. И тако је овај сјајни фудбалер обукао наш црно-бели дрес који неће скидати наредних седам година баш у тренутку када је на велику сцену ступао нараштај легендарних „беба“.
Била је то изузетна срећа и за Радовића и за његове саборце у „црно-белој“ фудбалској породици. Јер, захваљујући њима, он се током наредних година испео на највиши фудбалски врх, с друге стране захваљујући њему „бебе“ су комплетирале своје редове у непобедиву, фабулозну чету која је три пут узастопце освајала титулу националног шампиона и пробила се до самог фудбалског Олимпа — у финале Купа европских шампиона!
Иако је из титоградске Будућности у Београд стигао с репутацијом голгетера и истуреног атакера, Радовић је у Партизану из темеља изменио свој начин игре и улогу у тиму.
Постао је један од конструктора игре са средине поља који је, захваљујући изванредно великом радијусу кретања покривао готово цео терен! Овако дубока трансформација једне играчке личности била је само доказ више његовог великог талента и изванредно разноврсних фудбалских могућности.
Технички беспрекоран, веома покретљив и добар дриблер, уз то изузетне издржљиве брзине, Радовић је био готово нерешива енигма за противника који није знао да ли више да зазире од његових паклених идеја и учинка на средини поља или од његовог бомбардерског надахнућа у зони шута. Тим пре што су његови ударци обема ногама из даљине били подједнако оштри колико и прецизни. Ако се томе дода да је изврсно играо и главом онда је сасвим разумљиво што је овај играч средине поља био често и реализатор, каткад одлучујућих погодака који су Партизану обезбедили многе значајне победе!
Поред фудбалског умећа и вештине Лазу Радовићу је красио и изузетан спортски дух који се огледао у сваком његовом поступку, на сваком кораку на терену и у животу. По томе, као и по привржености клубу, спада сигурно у ред најузорнијих репрезентативаца које је наш „црно-бела“ клуб имао. Баш као и покојни Бруно Белин могао је у том погледу да служи за пример свим доцнијим нараштајима.
Радовић је био члан наше олимпијске селекције 1964, у Токију, а одмах после тога напустио је Партизан и пре фудбалског зенита наставио је успешну спортску каријеру у иностраним клубовима.