Из претходна два наставка видели смо да је ФК Партизан године најдубље кризе доживео у деценији која је остала за нама (1965—1975.), када је после највећег тријумфа у својој историји — пробоја у финале Купа шампиона — тонуо из сезоне у сезону све ниже и остајао стално кратких рукава: без и једног јединог официјелног домаћег или иностраног трофеја у клупским витринама!
А, ипак, баш у тој „црној деценији“ Партизан је забележио једну од најкрупнијих победа у 30-годишњем раздобљу постојања, значајнију и крупнију него ниједну пре тога — добио је драгоцену битку за навијаче! Никада раније, ни у данима велике славе најексклузивнијих асова Бобека, Зебеца, Чајковског, Милутиновића, Белина и Брозовића или незаборавних победа најшампионскијих момака Галића, Јусуфија, Шошкића, Васовића, Ковачевића, Бечејца и другова, црно-бели табор није имао толико верних поклоника на трибинама наших спортских стадиона и тако одану и истрајну армију заклетих навијача, поготову београдских, као у овој деценији у којој је обележио неуспех и остајао редовно празних шака! Откуда овај парадокс?! Разлози тог, наизглед бизарног, феномена су многоструки, но овде ћемо навести само најзначајније.
Афирмација и популарност свих великих клубова у свету, па сходно томе и Партизана, нису настајали преконоћ, него су редовно били резултат стрпљивог, дуговременог, неимарског пута зиданог блиставим победама трофејима и тријумфима, подупираног великим традицијама камен по камен великим традицијама који су ницали на напорима изузетних играчких личности, поготову аутохтоних — пониклих у крилу самог клуба.
Партизан у својој 30 година дугој историји није никада оскудевао у трофејима. Напротив, кад је реч о титулама, може се слободно рећи да је уз Црвену звезду наш најтрофејнији фудбалски колектив. А кад се ради о једнократним тријумфима и спектакуларним победама онда је чак испред свог вечитог ривала — јединствен и непоновљив југословенски тим! То је несумњиво био и први квасац његовог доцнијег многомилионског — „навијачког теста“!
Традицијом такође богат и раскошан као „црвено-беле“ комшије, Партизан је стварао и многе традиције југословенског послератног фудбала у чему је његова велика историјска заслуга за наш лоптачки спорт и друг велики мобилизациони фактор у регрутацији многомилионских навијачких маса око црно-беле клупске боје.
Ипак, пресудну улогу у стицању огромне популарности и омиљености нашег фудбалског тима широм земље одиграле су изузетне фудбалске личности играчке и не само играчке личности нашег црно-белог клуба које су носиле наш црно-бели дрес у прошлости. Прекретницу је у том погледу чинила легендарна генерација Партизанових „беба“. Њеном појавом на сцени страховито је омасовљен наш београдски навијачки кадар који је после много година постао раван ако не и већи од комшијског — Звездашког. Разлог томе нису били само изванредни подвизи ове генерације на борилишту, већ пре свега превасходно њен аутохтони састав. Био је то први пут у историји ФК Партизан да гро његовог тима не чине дошљаци већ момци поникли у његовим редовима: рођени у Београду, стасали у нашој фудбалској школи од најранијих дана — у црно-белом пионирском дресу или на београдским пољанчићима!
Факторима ове наше највеће победе и битке за навијачка срца — високим традицијама, великим тријумфима и изузетним личностима биће посвећени наредни наставци ове серије.