Плаховитост у гесту може понекад да има и најбољу тежњу али оставља непријатан утисак на посматраче. На утакмици Партизан — Сарајево (2:1) у једном тренутку дошло је до вербалног дуела између капитена Момчила Вукотића и десног крила „црно-белих“ Завишића. Као што се већ зна разлог је у пропуштеној шанси Партизанове „седмице“. У бесу капитен упућује оштре речи прекора своме другу. Узео је за себе само релативна права да сме да прекори, опомене. Можда су то биле и увредљиве речи и догодило се да је Завишић истом мером узвратио. И онда она мучна сцена која је подсећала на накострешене петлове пре борбе. Не знам да ли из нагона или из воље Вукотић повлачи Завишића за косу. Та неочекивана, растројена инвентивност Партизановог најбољег играча изненадила је све присутне. Вукотић је окрњио своју личност начинивши такав гест самозаборава.
Сви су то замерили Моци. Онај који све упрошћено види сматра да је тај гест у ствари суспендован ударац, јер је у свему било и мало самоконтроле, па се није догодило оно најгоре: да удари друг на друга! Критика може да буде разумна интерпретација и пресуда. Ово друго је увек лакше. Не желим да браним Вукотићев поступак, али се он мора посматрати у контури свог његовог ангажовања на терену, игре, темперамента и онога што чини његову играчку личност.
Нема сумње: Вукотић је играч екстра класе! Не само зато што је фудбалски зналац, одличан техничар, вешт дриблер, надахнут стрелац, већ пре свега и зато што је по темпераменту и менталитету пунокрван фудбалер. Када је осион према судијама, када насрће на противника или грди саиграче Вукотић показује своје право лице. Ту нема маске и притворности. Све је истинито, јер код њега то потиче из крви, негде дубоко из њега, можда из саме душе и не наставља се мирно, већ увек у ерупцијама. Такав је и у радости и у болу. Да нема такав темперамент сигурно је да не би био тако квалитетан играч. Дакако, то му не даје право да се недостојно понаша, да буде личан до самозаљубљености, до нарцизма и да чини преступе због којих касније трпе и он и клуб.
Завишић заслужује речи признања што је у тако изазовној ситуацији успео да се савлада. То је само доказ његове снаге, а не слабости како неки мисле. Истина, онако резигниран, пошао је да напусти терен. Оборене главе, трома корака кретао се према супротној аут-линији. Имао је довољно времена да се охлади, да и у гневу схвати сву депласираност таквог геста и да се дискретно покајнички врати игри без оних театарских сцена убеђивања од тренера или саиграча. То је био диван гест разумевања свога старијег друга који је пламтио од најлепших фудбалерских жеља — да се постигне гол, али изабрао најгори начин да то манифестује.
И Вукотић и сви други морају знати да је у фудбалу најлакше погрешити. Па само неколико дана пре те утакмице Вукотић је на том истом стадиону промашио празан гол са само неколико метара удаљености од мреже. Чини се да је било теже учинити да лопта оде преко гола него погодити циљ. Али, ето, догодило се и то. Сигурно је да је он више од свих желео прави потез. На несрећу, испало је другачије. И зато је он пре свих других морао разумети Завишића и закочити се, не дозволити самозаборав.
Ово је прилика да се истакне држање тренера Томе Калоперовића. Без драматичности, мирно, као искусан човек и мајстор у познавању душе играча остао је да седи на клупи и својим спокојем сугерише играчима самосавлађивање и контролу. Није пламтећим речима потпиривао ватру, већ је мандаринским миром и држањем учинио да се играчи постиде онога што су учинили. Зар после тога треба још говорити о неким дисциплинским мерама?!