Иван Губијан, дугогодишњи рекордер у бацању кладива и носилац сребрне медаље са олимпијаде у Лондону 1948. свој најрадоснији спортски тренутак доживео — у биоскопској дворани! Шта се до годило после „пресисавања“ на тренингу?
Иван Губијан је једно од златних имена југословенске атлетике, спортист веома познат у Европи и читавом свету. Био је више пута првак Југославије, Балкана, победник многих међународних такмичења. Љубитељи бацачких дисциплина, спортски радници и новинари памте га не само по великим резултатима — за његово време — него и по стилу бацања. Још од 1958. не бори се на међународним такмичењима, али и данас, како сам каже, активно баца кладиво. Учествује на домаћим такмичењима, а ових дана ће се такмичити и за Куп Србије. Спортски ас остаје то и у својој 52. години.
Шта се догоди кад је човек — добричина?
Био је Иван Губијан на многим великим такмичењима, на олимпијадама, освајао трофеје, побуђивао занимање стручњака и бацача кладива за свој стил, успевао резултатима. И много, много пријатних дана, часова и тренутака доживео. Данима би с њима могао причати, подсећати се, забављати саговорника, па и младе ученике Војне гимназије које са жаром тренира. Ипак, за њега тужан догађај са Олимпијаде у Хелсинкију 1952. године…
У то време Губијан је био, како истиче, у „топ-форми“. Да би се прилагодио климатским приликама, какве владају у Финској, отишао је десетак дана раније у с Хелсинки да тамо тренира, да одржи форму. Његови први тренинзи били су изванредно посећени, а његов стил — четири окрета — чији је Губијан творац, права сензација. Бацали су с њим на тренинзима и бацачи из других земаља, такође асови тога времена. Али, Губијан је био ненадмашан тих првих дана на тренинзима. Нико није успевао ни да му се приближи. Веровали су сви — Губијан ће ненадмашно победити.
Тада су почели да га опседају бацачи, тренери, новинари. Долазили су у логор, дању и ноћу. Салетали га, тражили да демонстрира свој стил, да баца, да га гледају, да га подржавају, снимају. Готово из дана у дан је то тако ишло.
„А ја“, присећа се Губијан, „као дружељубив човек и добричина никоме нисам хтео радозналост да ускратим. Ишао сам на тренинге преко сваке мере, па ми се то и осветило…“
Без осећаја мере Иван се за неколико дана преоптеретио и физички и психички. Избачен је из оне одличне форме са којом је дошао. И то све због тога што је хтео да буде пријатељ, друг свакоме. Сви су очекивали да на Олимпијади буде први, а догодило се готово немогуће: био је тек — девети!
„Једноставно — ‘пресисао’ сам на тим силним тренинзима у жељи да свакоме учиним задовољство и отуда је дошло потпуно разочарање. Целог живота ме то гризе. Могао сам бити први, да сам био мудрији. На крају сам остао без медаље.“
После Олимпијаде сви бацачи кладива отишли су на заједничку турнеју по скандинавским земљама. Опет је Губијан био онај стари, у свим местима је побеђивао, био је испред свих освајача медаља! Али то му није била сатисфакција.
Прича о филму купљеном — за девизе
Спортисти као и свако други не мора да доживи своје најлепше тренутке на послу за који се животно определио. Ни Губијан их није осетио ма борилишту. Напротив, најлепше спортске радости доживео је гледајући филм о бацању кладива — у коме је он био „главни јунак.“
Било је то коју годину после Олимпије у Хелсинкију. У згради Дифа окупила се светска атлетска елита. И такмичари и тренери. Из бројних земаља. За сваку атлетску дисциплину приказиван је по један филм, па се о стилу и успесима, о даљем усавршавању водила дебата. Ишло се тако од дисциплине до дисциплине. Кад је дошао ред на кладиво — појавио се филм о Губијану и његовом стилу бацања! Бројни сниматељи снимали су га на тренинзима, на бацањима у Лондону, Хелсинкију, на гостовањима по Европи. Он није ни помишљао да ће неко некад од тога правити филм. А тај филм, као и други који су за ту прилику приказивани, купљен је у Лондону, за девизе. То су знали сви Југословени учесници овог својеврсног симпозијума. Знао је и Губијан. Али, да постоји и филм у коме Губијан демонстрира свој стил, многи нису знали. Зато је настао и неуобичајен жагор у почетку приказивања филма.
„Пази, па ми смо купили филм за девизе, филм о теби, а ти си међу нама“, обраћали су се другови Губијану и честитали му. „Још боље би било да нам ти све ово ‘наживо’ демонстрираш!…“
Тада, а нарочито касније, Губијану се почело разгаљивати срце. Ослободио се оне море која га је прогонила из Хелсинкија, због испуштене медаље и победе. Сад је ипак било сигурно да га и светска атлетска елита признаје као првог међу најбољима. За Губијана је било најважније што је његов стил добио такво признање. Кад нешто човек створи, кад се толико година упиње да се то прихвати и доживи успех, онда је то одиста незаменљива задовољство. Губијан је после овога доживио лично сатисфакцију за разочарање у Хелсинкију.
Његов стил се одржао. И светски рекорди су на тај начин постизани. Па и сам Губијан, на Балканским играма 1956. године у Истанбулу, тим стилом бацио је кладиво са резултатом који је те године био најбољи на свету!
„И данас неки стручњаци тврде да нису потребна ‘четири круга’ за бацање кладива. Кажу — биолошки то спортисти не могу постићи. А ја тврдим: увешће се и „пети круг“ и то онда кад се димензије простора за бацање изравнају са димензијама за бацање диска. То је сигурно и тај стил ће донети нови светски рекорд“, самоуверено додаје Иван Губијан.