Светомир Белић, једини из табора Партизана, брани наше боје на првенству Европе у Катовицама: Бивши вицешампион Европе уверен да ће у Катовицама од 1. до 9. јуна најзад остварити свој сан и постати најбољи Европљанин у полусредњој категорији
Дилема никад није било да ли је Светомир Белић ас изузетног кова, или један у мору просечних. Многобројни трофеји освојени у домаћој и међународној арени сврстали су га у ред великана нашег ринга, али гле и апсурда, не и међу оне за које је репрезентативни дрес увек резервисан.
Због чега је то тако?
Одговор је веома бизаран и свима добро знан. Све што је остварио плод је раскошног талента, а никако упорног и систематског рада. Дуготрајне припреме, дани упорног вежбања и гвоздена дисциплина, све је то страно овом шармантном момку. Колико ли је само пута долазио и напуштао припреме, више се не могу ни избројати његови несташлуци због којих је често био одстрањиван из репрезентације, а његово место заузимали су мање обдарени. Никад се због тога није узбуђивао и увек је тврдио да се у спорту може побеђивати и славити и без тренинга, наравно под условом да је човек обдарен.
Близу је памети, поготову данас кад арена тражи многа одрицања, да је та теорија апсолутни промашај, без обзира што је Белић за своје тврдње увек имао изузетно чврсте аргументе. Четвороструки је шампион Југославије, двоструки првак Балкана, двоструки освајач „Оскара“, па чак и највећег трофеја у југословенском боксу — „Златне рукавице“. Круна свих тих подвига, без сумње је сребрна медаља освојена на шампионату Европе 1971. у Мадриду.
И све је то апсолутно тачно, али је исто тако извесно да изузеци не чине правило, да је све те подвиге углавном остварио док је био млађи, да у последње две године стагнира, па чак и губи од мало познатих делија.
Селектори никад нису били болећиви према њему, због тих његових ставова често су се одрицали његових услуга, па зато и није чудно што многи који добро познају тајне песничења тврде: освојио је прегршт медаља, али да је увек слушао своје учитеље постигао би много више, чак више и од Мате Парлова.
Због свега овог што испричасмо Светомир Белић је недавно, кад су се одређивали кандидати који ће бранити наше боје на шампионату Европе, који се ове године од 1. до 8. јуна одржава о Катовицама, по ко зна који пут изостављен са списка. Први путу каријери био је гневан због такве одлуке.
— Селектори су погрешили — узвикнуо је кад је сазнао да је опет „прескочен“. — Иако имам 29 година још увек нисам рекао последњу реч и зато ћу се свим силама трудити да се вратим у репрезентацију.
У клубу сви су били изненађени таквом реакцијом. А, већ сутрадан уследило је ново изненађење. Белић је први ушао у дворану за тренинг, а из ње последњи изашао. Искусни стручњак као што је прослављени интернационалац Душан Богдановић знао је шта значи кад се ас у тим годинама заинати и одлучи да исправи неправду.
— Бољи сам од Јелесијевића. Доказаћу то и на рингу — тврдио је веома сугестивно.
Прва прилика за доказивање била је дуел између Црвене звезде и Партизана. У мечу какав одавно није виђен на југословенским ринговима „Белка“ је у правом смислу те речи почистио са ринга узданицу селектора. Реванш је био заказан за десетак дана касније на првенству државе у Бањалуци. Нажалост, обојица су у елиминацијама задобили теже повреде аркаде, па се њихов финални сусрет није ни одржао. Али, без обзира на ту околност, селектори су још после првог меча дефинитивно одлучили: у Катовице путује Светомир Белић. Опет је место у репрезентацији изборио у последњи час. Да ли ће ту, можда последњу шансу, искористити и коначно пред крај каријере постати оно што одавно жели — првак Европе?
Белић никад није признавао рад, али никад није био ни психолошки припремљен за обавезе и такмичења. У овом тренутку више нема ни тих проблема. Зато тренер Богдановић вели:
— Права је штета што смо синтезу талента и рада успели да остваримо практично тек сад, кад су многе године отишле у неповрат. Али, без обзира на све боље икад, него никад. Тврдим Белић ће у Катовицама бити изванредан. Разлога за ову тврдњу има пуно: квалитетно тренира, ништа му није тешко и оно што је најважније није више нервозан и несигуран у сопствене могућности. Напротив сад је комплетна личност и као човек и као спортист. Зато понављам имам у њега пуно поверење.
Пред полазак у Караташ, где се репрезентација налази на специјалним припремама, дуго смо разговарали и том приликом Белић рече:
— Признајем, грешио сам кад сам тврдио да је у спорту довољан само таленат. Истини за вољу освајао сам медаље, али увек као у неком грчу, јер за велике подвиге није довољно бити само физички спреман. Због тога себи никад не могу да опростим грешке из прошлости, неуспех на Олимпијади и неучествовање на првенству Европе у Београду. Биле су то моје велике шансе да се окитим златним медаљама, али срећом не и једине. Уверен сам да ћу у Катовицама најзад и то остварити.
„Ископати“ у граду рудара и лепотици Шлезије Катовицама злато нећемо бити изненађени. Он то може и мора, али ћемо увек бити жалосни што један тако бриљантан ас није на време схватио неке виталне аксиоме спорта. Што његов инат, као сад, није увек био усмерен ка сопственим интересима, а не према онима који су били немилосрдни према њему — за његово добро.