Интервју са Бошком Ђорђевићем, тренутно најбољим стрелцом шампионата

Бошко Ђорђевић је данас мали Партизанов херој. А сутра, како ће сутра бити?

Историја „црно-белих“ говори: последњи најбољи стрелац лиге из редова Партизана био је још Марко Валок! Милан Галић је потом имао улогу „тобџије“, једном је за „пола гола“ био други.

Све то требало би и те како да иде у прилог и Бошку Ђорђевићу и данашњем тиму Партизана. На месту је и питање: да је Бошко стартовао од првог кола шампионата реално је претпоставити да би голова било више. Он је тек у Зеници (осмо коло) ушао у екипу, а по том су га „пројектили“, који се изнад свега у свету фудбала признају, одржали.

Један је од људи који своју врлину као да сами стишавају. Био је врло талентован пионир, капитен пионира, — леви халф, па лево крило. Уживао је у фудбалу брата Боре, и у сањарењу о Бориним мајсторијама каријера му је могла и да прође. Није био фудбалер по укусу неких тренера, по другима опет тим је без њега незамислив. Велибор Васовић је у њему спознао део чудесне моћи, увео га је у тим, а ћудљиви Бошко, који по „наруџбини“ не уме да игра, добио је али и изгубио шансу. Васовић се помало сукобио са личном нервозом па му је око заобишло оно што је у Бошку Ђорђевићу видело, али реч му је остала: „Потребно му је време, биће стрелац и по“, говорио је тадашњи вођа тима. По мишљењу Мирка Дамјановића Бошко није испуњавао услове модерне игре. И, за Бошка није било места у тиму. Кирил Симоновски, на пречац опијен могућностима ћудљивог дугајлије, одлучио је: „Ово је играч!, говорио је оно што данас сви чинимо.

П. ВЕСНИК: Делујете можда сувише сређено, што је ретка појава за наше фудбалере?

ЂОРЂЕВИЋ: Зашто? Лепота спорта је у томе што је све једноставно. Одслужио сам војни рок, ожењен сам, имам ћерку и сина. Живот ми је, дакле, једноставан и леп. Желимо да будем једноставан и на терену. Зато сам најсрећнији кад акцију завршим ударцем на гол. Компликације не волим. Ни у игри ни у животу.

П. ВЕСНИК: Тренутно сте први стрелац Југославије?

ЂОРЂЕВИЋ: То је мој до сада највећи успех.

П. ВЕСНИК: Хоће ли тако бити до краја трке?

ЂОРЂЕВИЋ: Нервоза и амбиције не иду руку под руку. Како ће бити не знам, моје је да дајем голове. То је важније од жеље да ме Савић не сустигне, пошто је он опасан голгетер.

П. ВЕСНИК: Било је много ласкавих оцена на ваш рачун у досадашњем току првенства. Који сте ви сусрет упамтили као најлепши?

ЂОРЂЕВИЋ: Највише сам се радовао у Скопљу. Прво, надмудрио сам Среброва, који је један од најбољих одбрамбених фудбалера Прве лиге, потом, два пута сам затресао Мутибарићеву мрежу.

П. ВЕСНИК: Код вас је на терену тешко приметити и радост и тугу?

ЂОРЂЕВИЋ: Права радост настаје тек кад дођем кући. Поделим је са породицом. Тугу настојим да не унесем у мој дом. А много пута сам био тужан, али зашто да то други виде…

П. ВЕСНИК: Како се слажете са Бором?

ЂОРЂЕВИЋ: Као са правим братом. Бора је, на пример, импулсиван, али је ретко добар и снажан као личност. Боље је што није ни свестан колики је његов утицај на мене.

П. ВЕСНИК: Сад би требало да вас и селектор има у виду, најбољи сте стрелац. У свим земљама најбољем стрелцу лиге је место у репрезентацији обезбеђено…

ЂОРЂЕВИЋ: Мислим да је рано са мном разговарати на ту тему. Сви знамо случај Сантрача, а још нисам стрелац какав је био он. У омладинску селекцију ме нису позивали, у младу недавно јесу. Задовољан сам.

П. ВЕСНИК: Да ли размишљате о великом Партизану, са вама у њему. О великом клубу, о великом тиму?

ЂОРЂЕВИЋ: Сад већ замишљам Партизан као велики тим, нарочито после неке добре игре и победа. Клуб је нешто друго, у те сфере се још не разумем, то ваљда иде с годинама. Сметају ми фудбалери који стално кукају на нешто, којима много ствари смета. Неки су вероватно и у праву, јер је живот фудбалера тежак, а изгледа супротно. Уз то ово је игра, начин за егзистенцију, али и огроман ризик. Помислим на Рацића, Кривокућу… Језа ме ухвати.

Двадесет две године Бошка Ђорђевића, обећавају да је будућност његова и Партизанове навале. Бошко је тек почео да даје голове, искрено му желимо да његова серија удараца у противничке мреже траје Партизанову и његову деценију. Али, у питању је једна танана, нежна спортска личност. Крај таквих проћи ће многи савезни капитени, и управо ту му Партизан као клуб може и мора помоћи.

Онако као што то сад капитен Вукотић и другови чине не желећи да свој труд слију у искрену жељу: „Бошко, ти шутирај, све шутирај, само буди први стрелац!“

Партизан Бошка треба да измисли. Сад сви знамо шта то значи. Сад је то лакше, јер Бошко је већ ту.