Владо Марјановић:
- Рођен: 1931. године у Тарчину
- Атлетичар: од 1950. до 1960.
- У клубу: „Сарајево“ и „Партизан“
- Дисциплина: скок у вис
- Репрезентативац: 24 пута
- Занимање: секретар Скупштине ЈСД „Партизан“
Они су бранили државне боје
У шестој деценији овог века неприкосновени „краљ висина“ на југословенским атлетским борилиштима био је несумњиво Владо Марјановић. Овај витки Босанац, који је запажен као изразити таленат врло рано, још у матичном АК „Сарајеву“, дошао је у нашу црно-белу спортску породицу 1951. године, па се слободно може рећи да спортску славу дугује колико личним диспозицијама, упорности и раду, толико и АК „Партизан“ у коме је стасао у изузетног рекордера и дугогодишњег репрезентативца.
У корак с великим шампионским данима наше атлетске екипе, која у тој шестој деценији није имала равноправног конкурента на националним шампионатима, расла је и спортска звезда Владе Марјановића који у том периоду није имао достојног ривала на домаћим борилиштима. Било је то доба када је овај врсни скакач прелетео за наше прилике дотле неслућене висине и низао подвиг за подвигом како у домаћој тако и у многим међународним аренама.
Био је први Југословен који се винуо до „границе снова“ — до висине од два метра! Но, кренимо од почетка, редом…
… већ 1952. година успео је да изједначи тадашњи југословенски рекорд — скоком од 197 сантиметара
… после тога обарао је још у три наврата национални рекорд: маја 1953 скочио је 2,00, само месец дана касније 2,03 и коначно 1957. „прелетео“ је изнад летве подигнуте на висину од 2,04 сантиметра! (нарочито импозантно делују резултати из 1953, упоређени с националним рекордом тада најјаче европске атлетске силе СССР, који је износио 2,01!).
… у деветогодишњем циклусу (1951 — 1960.), у коме је супериорни АК „Партизан“ освојио 8 пута титулу екипног првака државе; Марјановић је био редовно победник у скоку у вис.
… на Балканским шампионатима био је вишеструки првак и рекордер, на Универзијади у Торину освојио је друго место, у двомечу Скандинавија — Балкан. У Атини испео се опет на победно постоље, а на шампионатима Европе 1954 (у Берну) и 1958 (у Стокхолму) успео је да се пласира у финале.
Витак, дугоног, идеалне скакачке грађе, Владо Марјановић дугује своју спортску звезду пре свега урођеним својствима и диспозицији, али исто тако и веома добро израђеној, мада врло застарелој „свинеј“ техници. Истина он и дан дањи с тугом констатује да је то био његов велики хендикеп и да би модернијом техником забележио још упечатљивије резултате и рекорде.
— Биле су то неке „модификоване маказице“ којима сам скакао — присећа се ономад Марјановић и помало иронично додаје — Шта се ту више могло, када смо истовремено и мој тренер (Марко Рачић специјалист за трчање) и ја заједно савлађивали ту технику. За другу у оно доба нисмо знали. А колики је то био минус најбоље сведочи чињеница што је шампион СССР Стјепаков скачући 1953. на тај начин једва прелетео 2,01 и био иза мене, а само две године доцније, пошто је прешао на „стредл“ технику, поставио је светски рекорд — 2,16?
Појавом таласа нових, млађих скакача, негде шездесетих година, Владо Марјановић се повлачи са атлетских борилишта, али не и из спорта. Своја искуства и знање користи, обилно као кондициони тренер, припремајући успешно одбојкашку репрезентацију Југославије (1963.), затим нашу, кошаркашку селекцију за Светски шампионат у Бразилу где је освојила друго место и коначно фудбалску екипу Партизана (1965. године).
Изузетно привржен црно-белом клубу, Марјановић од 1965. године непрекидно обавља посао генералног секретара нашег спортског друштва, на ком се месту налази и данас, као секретар Скупштине ЈСД „Партизан“.