У спорту, осим лепих постоје и оне друге судбине

Сваки успех наших врхунских спортиста пропраћен је дозом публицитета, честитке и тапшања по рамену стижу са свих страна. Нико тада не заборавља да напомене: „Ми смо веровали у тебе!“. Ту се нађе и по неки позив на отварање новосаграђеног објекта, мора се извести почетни ударац на важној утакмици и бити члан жирија у избор за најлепшу девојку. Новине су пуне фотографија и хвалоспева човека који „нам је осветлао образ“. Све то траје до момента док је тај спортиста најбољи у свом домену, а кад психо-физичке могућности, што је сасвим природно, сађу у силазну путању, тај (већ бивши) рекордер је препуштен самом себи. И, ако није благовремено обезбедио своју егзистенцију настају грдни проблеми, Аплаузи су само далеки одјек лепог, зов садашњег тренутка је стварност.

Увек, у свакој спортској причи постоји и друга страна медаље, сама што је ова често потиснута у страну и о тешкоћама и проблемима се нерадо говори. Овај напис, поред осталих, има циљ да словом оцрта судбине спортиста који су обећавали да узлете у орловске висине, а (из разноразних субјективних и објективних разлога) — лет им је знатно нижи. Зато, да не би неко од голобрадих дечака који креће спортским стазама помислио, да је тај трновити пут — алеја уоквирена најплеменитијим цвећем, успесима без кризних момената.

Они су изабрали прави пут

Драган Ђукић је кошарку заиграо у чачанском Борцу и одмах је својим бљештавим талентом наговестио каријеру крцату успесима. Имао је предуслове да се вине у звездано кошаркашко небо, тим пре што је прошао кроз све развојне фазе на путу до сениора. Убрзо његове добре игре прелазе границе уских чачанских сокака и он постаје члан наше најбоље јуниорске селекције заједно са Славнићем, Шолманом, Јеловцем… Та генерација постиже леп успех освајањем другог места на првенству Европе, а — као један од најбољих — Ђукић са (непуних деветнаест година) ускаче у сениорску репрезентацију и игра на првенству Балкана у Турској. Све је наговештавало да ће се овај даровити играч усталити у репрезентацији и прећи у неки од већих клубова који су се интересовали за њега. Ипак, није тако било. Ђукић наставља да игра у Борцу и кроз пар сезона изражава жељу да пређе у Партизан, јер су му се родитељи у међувремену преселили у главни град.

ЂУКИЋ: Све би било другачије да сам одмах прешао у неки већи клуб, као што су то урадили Јерков, Делибашић, Кићановић, Тодорић. Овако, мојој жељи да се нађем у „црно-белом“ јату се није удовољило, да бих играо у Партизану морао сам да паузирам две сезоне (у тренутку када сам морао највише времена да проводим у игри) и — то је било одлучујуће.

Са мало више логичког резоновања људи из Чачка, Ђукић би данас био и даље репрезентативац, овако је „само“ добар играч, у протеклом шампионату пружио је и низ запажених рола у првој постави „црно-белих“.

Кад ситан рачун победи емоције

Још двојица његових другова са којима данас игра у истом дресу били су чланови јуниорске и сениорске државне репрезентације. Реч је о Горану Латифићу и Жарку Зечевићу, који су доживели Ђукићеву играчку судбину, само су разлози за то друге природе. Сва тројица данас са успехом играју у „црно-белом“ јату, од кога се у наредном првенству очекује јуриш и освајање титуле државног првака, али — остаје утисак да се играчки нису до краја изразили у односу на почетне могућности. Међутим, ову тројицу момака краси и једна заједничка особина, која показује да су они изабрали право поље на коме ће исказати своје не мале могућности: и Зечевић и Латифић и Ђукић су апсолвенти Економског факултета! Њихове играчке судбине овим последњим податком постају поука и позитиван пример. Нису себе нашли у спорту, али свој израз оригинално презентирају на интелектуалном плану; нашли су свој пут којим сигурно корачају, смело гледају у будућност јер немају разлога да је се плаше!

Ипак, није крај сваке спортске приче исти као у случају наведене тројице спортиста и студената. Да не набрајамо случајеве кад спорт не донесе много, а бивши рекордер се ненадано нађе на улици без икакве извесности у погледу своје егзистенције — присетите се сами тих случајева.

Љубитељима спорта се намеће мисао о Миодрагу Живаљевићу, дојучерашњем стандардном првотимцу. Шта је са њим? — све чешћа су питања, јер овај момак полако пада у заборав и његово име више не пуни странице спортске штампе. Некада је читав навијачки „југ“ знао како ја „Живаљ“ дао Марићу гол са „пола игралишта“, сада виде да га нема у тиму и окренути су новим љубимцима, који, можда, не могу да ураде оно што и Живаљевић, али они знају неку другу „финту“ којом нагоне публику на аплауз.

Живаљевић није више ни резерва, а на почетку другог дела шампионата њему се није изашло у сусрет, одбили су да га пусте нађе себи други клуб у коме би играо. Неко ће рећи, то су само сурови закони професионалног фудбала! Можда, можда је и тако? Живаљевић је отац и он мора да се брине за егзистенцији своје породице, али се не можемо отети утиску да се понекад пре човека гледа интерес.

Не зна се, за сада, зашто Живаљевића нису пустили да промени средину. Зна само да је сваки нови тренер са собом доносио неку нову, „оригиналну“ идеју, тако да је Живаљевић, за једног био типично десно крило, за другог бек репрезентативног формата, за трећег и четвртог центарфор и маневарски играч ван серије; данас није ни резерва. Али, доста је о томе, није бадава наш народ рекао да увек постоји и друга страна медаље!