Још један незабораван дерби: Наш леви бек Радомир Антић, јунак „дербија пролећа 75“ избрисао је са терена — као гумом — најјачи противнички адут, свог директног ривала „Цолета“ Јанковића

Још један велики дерби остао је за нама. Још један традиционални окршај вечитих ривала донео је празнично расположење на улице главног града. Осамнаестог маја капије Стадиона ЈНА биле су много пре почетка меча затворене, а гледалиште крцато до последњег места. Импозантна маса од 55.000 љубитеља фудбала, на хиљаде развијорених „црно-белих“ и „црвено-белих“ стегова дочекали су излазак екипа на терен и први звиждук судије Гугуловића. Незаборавни мизансцен, који претходи само монстр-представама, поновио се још једанпут, ко зна који пут у тридесет година дугој историји, Црвене звезде и Партизана. Био је идентичан у длаку ономе из давних времена када су екипе вечитих ривала предводиле један Брозовић и Станковић, Бобек и Митић или Шекуларац и Галић.

И представа је била у свему налик онима из прошлости: врхунска драма од првог до последњег минута, у којој је улога трагична припадала час једној час другој страни: зар не кад је свака екипа извела по један једанаестерац, кад је водећи погодак (Владимира Петровића) постигнут тек у 80-ој минути, а изједначујући (Бошко Ђорђевић) само два минута пре краја, кад је Партизан у 67. минуту остао са играчем мање, а Истатов у 53 надмудрио свог пандана са црвено-беле капије Ољу Петровића и маестралном одбраном задржао његов — дотле иначе непромашив — ударац са беле тачке!

Као што видимо узбуђења је било на претек, па ипак, основна карактеристика овог дербија, по коме ће се он вечно памтити, био је несхватљиво велики број шанси обе екипе и за овакву представу још несхватљивији број промашаја непрецизних стрелаца. Чини се да је у том погледу овај дерби био досад рекордан, па је сасвим исправна унисона оцена спортских извештача који су јавили својим редакцијама: „Дерби је испунио очекивања, али је права штета што се није завршио резултатом 4:4 или 5:5. По приликама које су пропустили нападачи обеју екипа био би то најреалнији резултат и неупоредиво богатија гозба за очи гледалаца!“

Енигматичан

Али, поред ових екипних и драмских обележја, сваки дерби је у прошлости карактерисала и нека изузетна играчка личност, по којој се он, такође, вечно памтио. Ни овај последњи није оскудевао у јунацима, али за разлику од претходних година, слава и част није припала усамљеним стрелцима (Петровићу и Ђорђевићу) или феноменалним вратарима (Истатову и Ољи Петровићу) који су заустављали све што се заустављати може и на чију душу иде углавном кривица што је гледаоцима ускраћена киша голова и резултат — 5:5.

Не, „херој дербија“ се овог пута налазио на сасвим неуобичајеном месту — у „црно-белом“ дресу с бројем 3, на позицији левог бека. Била је то велика игра Радомира Антића, ако не најбоља онда сигурно једна од најбољих од како је дошао у наше јато. Тог поподнева, осамнаестог маја, изузетно диспониран и до максимума ангажован, био је „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“ у сваком дуелу, у сваком трену, на сваком делу терена. Не зна се да ли је боље дејствовао у класичној улози бека-разарача који осујећује противничке нападе, мудрог инжењера игре свог тима из позадине или виолентног атакера дуж аут-линије кад би се неочекивано обрушио у напад! Више него задовољан, његов тренер Тома Калоперовић је непосредно после, меча рекао:

— Антић је био најзапаженија фигура на нашем шаховском пољу: подједнако сјајан и поуздан у одбрани и нападу понео је главни терет меча!

Али обол наше „тројке“ у великом дербију не исцрпљује се само у томе. Лавовски део, свакако најзначајнији, крио се у непоштедној дуел-игри с директним ривалом, десним крилом „црвено-белих“ Цолетом Јанковићем, кога је формално ставио у џеп. У условима и околностима овог сусрета то није значило обично надигравање два „месно надлежна“ противника, већ много више — разбијање противничке стратегије у парампарчад! У одсуству Џајића, свима је било јасно да ће „црвено-бели“ свој главни адут у нападу имати на деснокрилној позицији, у лицу хитроногог репрезентативца Јанковића, који нам је у прошлости редовно задавао главобоље. Логично да се у таквој ситуацији помишљало и на блокаду „опасног плавушана“ двојицом играча. Међутим, Антић је преузео на себе сам тај задатак и показао се као више него довољан. Уосталом ево шта је о томе у току игре јављао познати репортер Радио-Београда Марко Марковић:

— Још једанпут је лопта добачена на десно крило, Јанковићу. Још једном је покушао бег, али је и овај као и сви претходни заустављен од врло расположеног Антића. Већ сад је јасно да је кључни дуел меча Јанковић — Антић завршен у корист Партизановог бека. Он је формално збрисао са терена свог директног противника и уместо, као што се очекивало, да Антић јури Јанковића, све чешће смо сведоци обрнуте ситуације: Јанковић безуспешно трчкара око Антића!

Исто то, само сликовитије, узвикује и један раздраган навијач „црно-белих“ на западној трибини:

— Људи, па овај Антић је феноменалан. Избрисао је „Цолета“ из игре као техничарском „радир-гумом“: Тај „Цоле“ је за нашу одбрану био годинама нерешив ребус, а ево, данас, је Антић за њега — енигма!

А он, јунак дербија, упитан после меча пред телевизијским камерама, шта мисли о свом подвигу, готово снебивајући се стидљиво одговара:

— Нема ту ничег изузетног. Једноставно противник као „Цоле“ ми лежи.

Фаталан

Овој скромној изјави би са своје стране додали: не само „Цоле“ него и Звезда. Изгледа да она Антићу одлично лежи. Јер ово није први пут да наш леви бек носи „шњур“ у окршају с „црвено-белима“. Ако се сећате последње Партизанове победе у шампионату на Маракани (1:0), онда ћете се сигурно сложити да је Антић и тада био јунак — истина у сенци. Подсетимо се како се то догодило:

У току је био последњи, 90-ти минут игре. По расквашеном, тешком терену, који је натопила киша, два равноправна тима су се сат у по рвала без резултата. И када су линијски арбитри већ подигли заставице, лопте се докопао на половици „црно-белих“ Антић. Кренуо је журним корацима преко центра и, као прибрани кошаркаш који у последњем секунду игре покушава ударцем из даљине да погоди кош, одлучио се на шут са 40 метара. Тежак масиван ударац „рикошет“ пред самим Дујковићевим вратима и клизава лопта погађа у груди затеченог вратара Црвене звезде… Одбија се право на ногу Бјековићу, коме преостаје само формалност — 1:0 и победа у последњем, 90-ом минуту игре!

И док „црно-бели“ играчи јуре у загрљај стрелцу Бјековићу, а стадион тутњи од овација Партизанове концентрације на јужној трибини, по страни, некако у сенци остаје јунак овог подвига — Радомир Антић.

И тако у аналима „црно-белих“ остаје записана нова страница у којој, поред имена јунака последњег дербија стоји и један бизаран податак: групи „фаталних“ из прошлости по наше „црвено-беле“ комшије — нападачима Валоку, Бобеку, Галићу и Хасанагићу — придодаје се први пут и један бек!