На завршетку овогодишње фудбалске сезоне Партизан ће се опростити од двојице асова ове генерације: Благоје Пауновић и Бора Ђорђевић одлазе у иностранство! Два велика играча оставила су дубоку бразду у Партизану, мада током својих плодних година играња нису освојили ни један трофеј. Оно што су учинили за клуб то је остало у оквирима личне вредности и спољних признања, посебно кроз игре у државној репрезентацији.
Паун и Бора одлазе. Где, то се још не зна. Поуздано је само то да су клуб и они нашли заједничко решење. Пуна реалност је у нама када кажемо да ћемо остати сиромашнији за два мајстора фудбалске игре. И Бора и Паун, су сваки на свој начин и у оквирима својих функција, били незаменљиви у тиму Партизана током последњих девет година. То није био нарочито славан период за „црно-беле“ али је извесно да су њих двојица личним жигом обележили то раздобље. Пауновић је шест година био и стандардни репрезентативац, а уз то и стуб наше одбране; Бора је играч рафинмана који га уздиже до висина једног Бобека, Милоша и Владице Ковачевића. Он је фудбалски песник, један од оних који својом вештином доводи гледаоце у сферу истинског дивљења и одушевљења.
Ускоро ћемо се сви растати од њих. Зрачак туге већ пада на нас. Сваки је растанак тужан. Обиље радости којима су нас обасипали гледајући их како играју већ почиње да копни. Остаје нам да их видимо још који пут и онда оне две тужне речи: срећан пут!
Ове јесени наш земљак Јосип Скоблар опростио се од клуба „Марсељ“ у коме је изванредно играо неколико година. За своју уметност на терену био је високо плаћен. Па, ипак, када је одлазио Французи су се са њим опростили на прави начин. Одиграна је пријатељска утакмица. Гост је био, нико други, до Реал Мадрид. Приход од неколико десетина хиљада долара припао је Скоблару. Али, то у овом и оном тренутку и није важно. Битно је да је тада стадион био пун, да је свирана југословенска химна и да је наш земљак добио највиша признања. Очевици кажу да је то било дирљиво и величанствено. Вило је говора, поклона, сликања, малих и великих пажњи, речју све оно што у таквим приликама казује да смо људи који се међусобно поштујемо и онда када више од нас неће бити користи. А то је било у свету који све мери новцем.
Сутра ћемо рећи збогом или довиђења двојици наших истакнутих играча. Како? Букетом цвећа на терену, стиском руке, пољупцем, оним већ тако стереотипним чином растанка. А могли бисмо у томе бити и топлији и инвентивнији. Ми, као нација менталитетом својим нисмо створени за спектакле. А могли бисмо напети лук наше маште и смислити опроштај који би свима остао у пријатном сећању. Можда и неким таквим актом пажње, малим али оним који ће ићи из срца и тим момцима показати да смо их ценили, да смо сетни што одлазе и да ће нас добре вести од њих чинити гордим. Јер, то су Партизанова деца! ту, на том стадиону, они су научили фудбалску абецеду, постали првотимци, репрезентативци, асови… Па, и сада када одлазе треба им показати да остају наши и када физички буду тамо у туђини.
Сматрамо да је време да помакнемо своје међаше о схватању опроштаја и начина на који се треба растати од оних који су годинама били персонификација клуба. Срце нам гњечи истина како смо се и на који начин опраштали од својих асова. Јер имена тих великана неће трунути ни онда када буду далеко од нас, јер будућност не одређује само садашњост, већ и прошлост.