Није меч Партизан — Црвена звезда изневерио. Био је то двобој на нивоу имена два клуба, била је то дивна представа на стадиону ЈНА. Многе лепоте фудбала видели смо тог дана, драме је било на претек. Штета што није било и победника, за једну ерупцију, одушевљење, можда за једно најслађе „црно-бело“ вече… Али, квалитет је био на висини, велики двобој није изневерио…

Није, нажалост, изневерила ни једна ружна пракса, која прати последњих десетак година двобоје два тима — искључење фудбалера. Као да то мора бити несимпатични гарнирунг ових сусрета, као да су фудбалери запаљени фитиљи, који само треба да експлодирају. Последњи у том ланцу је Партизанов ас, Рефик Козић. Момак, који је срушио неславно један рекорд — играо је само минут у вечитом дербију! Он није могао да сачува нерве, да се укроти спортским морањем и људским размишљањем, он је себи дозволио да остави другове на цедилу, да се понесе недостојно и, вероватно, буде кажњен и од стране клуба.

А арбитар Гугуловић, који је морао да искључи Козића, жалећи што је то морао да учини, каже:

— Мени би најлакше било да сам искључио В. Петровића. Али, ја његов прекршај нисам видео, мада сам сигуран да је изазвао играча Партизана. Да је Козић дошао, уместо што је ударио, и показао ми шта му је Петровић урадио — тада би овај сносио последице!

Али, није. Нерви нису издржали, настављена је једна немила и несимпатична традиција. Појава је узела озбиљне размере 1965. када су искључени Васовић и Љ. Михајловић, онда је та судбина стигла Бечејца, па Јанковића, па М. Петровића, Јовановића, Козића… Сигурно је у тим искључењима било и одређене неправде, по правилу су искључени били изазвани, увређени, омаловажени… Али, и то је део меча, а рат добија онај ко има јаче нерве. Биланс искључених потврђује да је Партизанов тим био психички лабилнији, емотивнији, да је његове играче било далеко лакше избацити из равнотеже. Можда је ту било у грешака арбитара, али остаје чињеница да су се сви искључени понашали мимо норми спорта, да су били недостојни тренутка, неспремни, да нервно издрже ураган великог сусрета. Можда је то и тема за психологе, за један темељнији тест о нервној напетости фудбалера пред ове мечеве, али је несхватљиво, на пример, да један Козић ником не каже да је имао саобраћајни удес пола сата пред меч, да је и то један од разлога што је реаговао на први додир… Он није био истински спреман за минулу утакмицу, а није ни потражио помоћ. Да је Калоперовић, на пример то знао, сигурно не би увео Козића у игру.

Постављају се сада, после десет година непријатне традиције (само на неколико мечева није било инцидената и искључења), и две дилеме. Прва: зар заиста фудбалери два наша највећа клуба не могу у међусобним дуелима да превазиђу манире непристојног и да се издигну на ниво обавеза и спектакла, односно: да ли се са њима довољно ради на том плану, нису ли жртве погрешних мотивација?

Сигурно је да се евентуална грешка арбитра, или некоректност ривала у овим дуелима прима озбиљније, емотивније и експлозивније него у другим мечевима, али је утисак да многи заборављају да је фудбал игра, а не арена физичког обрачуна, односно неукусних добацивања, увреда. Мудрији и лукавији провоцира, наивнији и емотивнији реагује. И — инцидент је ту. Није решење у саветима пре меча, нити у претњи и казнама после утакмице. Нужан је дуг процес васпитања, подучавања, неуро-тестова и опуштања организма пред те дуеле. Један континуиран рад на елиминисању елемената некоректног, уверење и схватање да се до победе долази игром, надигравањем, лоптом, а не провокацијом и увредом противника. А највећи мечеви најмање и трпе гарнирање игре елементима аспортског.

Фудбалери Партизана и Црвене звезде морала би то да схвате, да науче, да промене прилаз својим дуелима, не само они већ и они који их често, опхрвани својим превеликим жељама, погрешно мотивишу. Јубилеј инцидената је данас помало неславан и нису највише криви они што су искључени.

Али, за љубитеља фудбала то није примарно (узроке и последице треба најхитније да сагледају клупска руководства), они желе достојанствену победу или пораз, они траже витештво и моралност у најлепшем мечу године. И, оних 55.000 гледалаца и ко зна колико навијача има право да пита: може ли вечити дерби без провокација, псовки и искључења?