Коментар утакмице Партизан — Ријека (1:0)

У једној осредњој игри и у једном врло спарном дану Партизанови фудбалери су укњижили још два бода. Сусрет са Ријеком, као што се и очекивало није био нимало лак. Једно — због тога што се гости овог меча још увек налазе у неизвесности, што се тиче друштва најбољих, још нису скупили толику залиху бодова да макар крај сачекају смирени, јер само једна екипа има бод мање, а три по два бода! И друго, што са Партизаном у Београду имају врло неповољан биланс, па из меча у меч и из године у годину вребају и настоје да домаћина изненаде и да прекину једну дугу и по њих неугодну традицију. Ипак, чини се, један тежак дан београдски дан убитачне врућине онемогућио је фудбалерима и једне и друге екипе да покажу све што знају и умеју, да задовоље преко 15 хиљада љубитеља фудбала.

Ваља рећи да је Партизанов противник био добра екипа, равноправна домаћину, екипа која је играла отворено, офанзивно у току целог меча. За нијансу, кад се изброје шансе и реализоване и нереализоване предности, Партизан је био успешнији и однео победу. Али и гости су играли полетно, агресивно и фер.

Партизанов навални ред није био маштовит. Донекле су у њему одскакали Вукотић и Бошко Ђорђевић, само каткад и Завишић. Завишић је имао неколико успешних центаршутева, али су они већином остајали без праве завршнице. Ово се нарочито осетило у другом полувремену, када је изгледало као да је Партизан „чувао“ резултат и у шпиц напада слао само по двојицу — тројицу фудбалера. Вукотић је и сада био онај стари упорни и лукави борац спреман да муњевито полети за лоптом, да процени тренутак кад својим продором може да унесе забуну у противничке редове. Бошко Ђорђевић се добро борио и кад се указала прилика — из једанаестерца опет показао своје реализаторске способности. Тако, и после овог кола, он води на листи најбољих стрелаца Прве савезне лиге.

Одбрана је деловала сигурно, знатно сигурније него пре неколико дана у Љубљани. Пре свега, борио се сваки човек. Истатов је био поуздан. Показао је да може и уме да успешно брани и јаке и лукаве слободне ударце и опет потврдио да уме храбро да се баци противнику у ноге, кад ништа друго не преостане — и да сачува мрежу. За њега се може сигурно рећи да је био поуздан чувар мреже. Поред Пауновића и Голца, који су се успешно носили са агресивним нападачима Ријеке, лепу партију је дао и млади Арсеновић, који игра сигурно, по жртвовано, смело, добро сарађује са Истатовом и другим играчима. Треба рећи да су неколико нападача Ријеке, посебно покретљиви центарфор Ражић, задавали муке Партизановој одбрани. Ражић је, на пример неколико пута, као од шале, обилазио читаву једну страну Партизанове одбране. Скоблар, баш и као Бора Ђорђевић, „борио се па се уморио“, брзо али сигурно и услед тешког времена и врућине.

Кад се све сумира, Партизан може да буде задовољан постигнутом победом и донекле залагањем и борбеношћу екипе. Истина, било је мечева кад је и боље играо, а резултатски слабије пролазио.

Овог пролећа, у целини, Партизанови фудбалери би ли су врло успешна екипа.

Тома Калоперовић и његови сарадници сигурно су врло задовољни постигнутим, јер је екипа, добрим, систематским и упорним радом и разрађеном тактиком постигла одиста доста. Али, уверени смо, желе и планирају још више. Главни чиниоци успеха разумљиво су фудбалери. Сада и они далеко лакше чекају нове окршаје и мирније спавају. Труд, залагање, умешност и борбеност су показали да је криза игре и успеха од прошле јесени била пролазна.

После двадесетак дана од мора, због игара с репрезентације, Партизан ће сигурно играти још боље и полетније. Пауза после врло напорних мечева, после физичких и психичких напрезања, добро ће доћи. Завршетак првенства, уверени смо, биће још успешнији.