Од шеретлука до освојеног државног првенства — Кад гледаоци додирују такмичарке за дресове, руке… — Сусетке помутиле жеље и успехе
Мирјана Николић Мима, Партизанова одбојкашица и државна репрезентативка, припада генерацији која је педесетих година високо уздигла нашу женску одбојку. За Партизан играла је готово 11 година; односно више стотина утакмица, а за репрезентацију преко 20. Данас ради у Заводу за проучавање културне развијености Србије у коме је часопис „Култура“ и истраживач. Престала је активно играти одбојку 1963. године.
Педесетих година, кад је и Мима почела да игра одбојку, у женској конкуренцији у Југославији суверено су владале Словенке. Источни део земље, и Београд, неколико година није имао екипа које би озбиљније угрозиле примат Словенки. Већ 1950. године и Партизан формира своју женску екипу и почиње интензивно да ради и напредује. Међу тада талентованим девојкама, поред Наташе Луковић, Десе Кончар, Дане Глумац, Бранке Милошевић и других налази се и Мима Николић. Живот одбојкашица везује се интензивно за Калемегдан, за одбојкашка игралишта. Недељно по два — три пута тамо редовно одлазе на тренинге, да проведу радосне и безбрижне часове. Ти тренуци, дани и године за све девојке спортисткиње испуњени су младалачким жаром, забавом, шалама свакодневним шеретлуцима и чине сплет најлепших успомена из младости. У том трагању за новим и узбудљивим подизала се Партизанова екипа која ће ускоро преузети примат у женској одбојци у Југославији. Тамо се рађа идеја и чине озбиљни напори да се искусним и вредним Словенкама стане на пут у одбојци, да им се у спортској борби преотме титула првакиња Југославије.
Док претура по успоменама из тих дана и година, Мима и сама у мислима путује најчешће у Марибор, на сусрете са одбојкашицама Браника и Жељезничара:
— Та путовања су незаборавна. Воз друге класе од Београда до Зиданог Моста. Онда, овде, прелазимо у други воз — за Марибор и све тако, за оно време темпа „клај-клај“. А тамо нас чека „врућ“ терен: Мариборчанке јаке и брзе кад чигре. И што најсвежије памтим — симпатична мариборска одбојкашка, спортска публика. Игралишта мала, а уз саму ивицу терена начичкају се гледаоци као нанизани. Кад почне игра настаје и граја, смех. Ти гледаоци су толико близу, уз вас, тако да вас у општем темпу и заносу каткад ухвате и за дрес, за руке. И све је то некако имало своју драж, лепоту. И богами, уливало нам страх од те публике. Није то једноставно да се у таквом амбијенту игра мирно и сигурно, да се победи. У таквим тренуцима, морате се борити и за то да будете фер према таквој публици и да постигнете макар частан резултат. Иако је то било тешко, могу да кажем да су ме ови сусрети, и мене и моје другарице, увек инспирисали да одлично играмо, да се успешно носимо са Мариборчанкама.
Партизанове одбојкашице успеле су у том великом настојању и жељама. Године 1952. постале су шампионке, прекинуле су дугогодишњу надмоћност Словенки. Донеле су прву државну титулу у Београд. То је био сјајан биланс финалног турнира. Партизанове девојке, и Мима међу њима, победиле су све своје противнике са по 3:0 и то: Жељезничар (Марибор), Крим (Љубљана) и Спартак (Суботица). Биланс је био изванредан, најбољи могућни: 3 утакмице, 3 победе, сет-разлика 9:0!
— Ту прву титулу одбојкашица, наш успех, тај остварени сан да смо постале шампионке — радосно се сећа Мима — чекале смо све као деца и радовале се ваљда као никад до тада у животу. Велики је то доживљај у лепом колективу, међу вршњакињама борити се за неки идеал, давати све што можеш, и на крају успети. А бити први у земљи, бити шампион, то је незабораван доживљај. Освајале смо и после тога много титула, Куп Југославије, али ова прва титула шампионки и мени и мојим другарицама сигурно је најдража.
— Сећате ли се, је ли за такав успех било каквих признања?
— Било је, дабоме. На годишњој скупштини смо похваљене — смеје се Мима док прича. — у те време оваква признања била су дивна, велика…
Спортско ривалство између Партизана и Звезде настало је ваљда још онда кад су формирани први клубови, Било је увек лепо, спортско, саздано од жеља да се истраје, у спортској борби надмаши. А спортисти и спортисткиње из овог друштва су најчешће друговали међусобно. Па ипак, жеље да се победи најјачи конкурент биле су увек јаке, вруће. Такве су биле и међу одбојкашицама. Мима памти један такав тужан сусрет са Звездиним одбојкашицама, кад је Куп Југославије отишао „за длаку“ у суседни клуб у Звезду:
— Било је то 1961. године. У финалној утакмици за Куп наша одбојкашка екипа састала се са Звездом. Права дивовска борба какву одбојка може да пружи у пет сетова. Наш пораз био нам је утолико тежи (резултат је био 3:2 за Звезду) што се играло максимално сетова, што је наша екипа била изванредна. Али, мало, сасвим мало је недостајало, па да и ривала победимо, да опет будемо боље од најважнијег конкурента. Само годину раније имале сме у Куп-такмичењу изванредне резултате: 4 утакмице, 4 победе, а сет-разлика 12:0. Претходне године, исто тако. И сад, кад је екипа опет била одлична, кад је играла сјајно, да у финалу изгуби!… То је оно што се не заборавља, иако дође по мало тужно, остаје некаква сета целог живота…