У прошлом броју смо рекли да парадокс своје врсте представља чињеница да је Партизан у деценији најдубље кризе доживео највећи прилив навијача, поготову у Београду, и да је то његова највећа победа у периоду 1965—1975 године. Са ове, наизглед мистерије, вео је лако скинути и доказати да парадокса у ствари нема. Јер популарност једног клуба у најширим масама не настаје преконоћ, нити је резултат једног спортског подвига, трофеја или успешне сезоне, већ се зида камен по камен током дуге историје клуба. исто као што не зависи од једног кризног циклуса (макар он био и 10 година дуг) већ од деценија и деценија његовог постојања и низа најразноврснијих фактора. Тако је било са свим великим светским клубовима у прошлости, па је тако и са ФК Партизан који је у току минулих 30. година постојања сигурно изборио себи место у том елитном кругу.
Овај, наизглед парадоксалан прилив навијача, који се одиграо баш у поменутом периоду најдубље осеке (1965—1975), логична је последица сензационалних подвига и тријумфа генерације која је претходила — легендарних Партизанових „беба“ — која је прва у земљи успела да оствари шампионатски хет-трик и што је још импозантније да се на међународној арени вине до највиших висина до којих је, у 50. година дугој историји југословенског фудбала, икада доспео један наш клуб: до финала Купа европских шампиона 1965 године)!
Више и од самих резултатских подвига, „бебе“ су допринеле регрутацији хиљада и хиљада црно-белих навијача (поготову у Београду) својим аутохтоним пореклом. Поникли готово сви из 6еоградских школа, са београдских пољана, из београдских четврти и улица, из Партизанове фудбалске школе и куће — били су најаутентичнији представници нашег главног града и заклети приврженици црно-беле боје којом су дојени од малих ногу! А као што нас читава фудбалска прошлост учи, сви велики клубови света су везани за градове у којима су лоцирани, за квартове и градске четврти у којима су њихови асови и ведете поникли. У доратном будимпештанском Кипешту сви су навијали за истоимени клуб, за дечаке из тог кварта с којима су се дружили, учили школу, пикали по пољанчићима. Слично је било и са Ујпештом и Ференцварошем или са славним бечким клубовима: Адмиром, Рапидом, Виеном, Хакоахом и другим. Појавом браће Чебинац, Владице Ковачевића, „Шолета“, „Васкета“, „Јулке“ и њихових другова са београдске „калдрме“, Партизан је окренуо нову страницу у својој историји: од тог тренутка па до данас постао је и остао најаутохтонији београдски клуб. Зар је онда чудо што се у међувремену број Београђана који се опредељују за „црно-белу“ клупску боју готово удесетеростручио.
Но, неправедни би били према претходним генерацијама (поготову таквих великана као што су били Бобек, Чајковски, Зебец, Милутиновић, Белин и др.) када би мимоишли њихов огроман допринос општенационалној популарности ФК Партизан. Тиме би изневерили фудбалску историју и основне аксиоме фудбалске популарности: трофеје, традиције и митове.
Горе поменуте компоненте су основне у формирању симпатија навијача. На њима је превасходно саздана популарност великих клубова, па и Партизана. А оне су плод напора свих генерација у историји једног клуба. Наш „црно-бели“ клуб не само да није у њима оскудевао, него је, напротив, увек предњачио и може се слободно рећи да је пребогат и раскошан трофејима, традицијама и митовима. У наставку ове серије упознаћемо наше читаоце детаљно с неисцрпном ризницом Партизанових трофеја, са његовим највећим традицијама (које имају општејугословенски значај) и коначно са његовим митским личностима које су му пронеле славу широм света. Зато ће убудуће наднаслов ове серије бити модификован: уместо „Трагом докумената и легенди“, као до сада, гласиће — „Трофеји, традиције, митови“!