Интервју са Ненадом Бјековићем, војником који се ускоро враћа
Приводи крају дане свог војниковања Ненад Бјековић, капитен Партизана, репрезентативац или — несуђени репрезентативац. Напустиће касарну, другове и старешине уздигнута чела, јер је био диван војник, и вратиће се фудбалу такође уздигнута чела, вратиће се као већи маштар него што је био.
Стиснули смо му руку као војнику први пут на зимском турниру у Титограду, последњи пут смо драгог младог човека срели недавно у Спортском центру у Београду, на припремама државне репрезентације. Чудесно је везан за Партизан и спортски и људски.
Ненад Бјековић је одмерен у речи, умерен у мисли, некако прескроман за своје лепо спортско име…
П. ВЕСНИК: Не иде Партизану, Ненаде, па не иде…
БЈЕКОВИЋ: Очајан сам због тога, али уверење с којим завршим један и отпочнем нови дан — да је Партизан нешто велико — нико ми не може избити из главе. Али ето, неће нас, па неће!
П. ВЕСНИК: Да ли се баш све своди само на те две речи?
БЈЕКОВИЋ: Да одмах рашчланимо две ствари: прво, безгранично верујем у способности фудбалера који носе црно-бели дрес, и нико ме разуверити не може да у нашој земљи у неком клубу постоје квалитетнији играчи. Друго, истина је непријатна, мало мислим на њу, али ми смо пали у организацији тог радног погона. Мали смо у оном делу организације где се тражи практичност, брзо реаговање на догађаје.
Међупитање нам није било нужно. Ненад је, после дубоког уздаха, одређено рекао:
— Тренирамо озбиљно, приступ послу којим се бавимо такође нам је сериозан, али у овом комплетном смислу — нисмо велики. Нисмо велики кад се добијају или губе утакмице. У ствари, за тај степен спортских захтева нисмо ни припремани, ни припремљени.
П. ВЕСНИК: Мењали су се тренери, зар ни један од њих није схватио ту велику ману Партизановог тима?
БЈЕКОВИЋ: Можда баш у том делу моје приче лежи добар део истине о проблему о којем разговарамо. Мислим да ниједан тренер откако сам у Партизану, није посветио пажњу нашој комплетној припремљености као фудбалера. Ваљда они то нису учинили и због тога што је већини перманентно висио „мач над вратом“ па су у таквој ситуацији вероватно ишли линијом мањег отпора — да се покрију голим резултатима. Да не будем погрешно схваћен: не желим да омаловажим личност ниједног тренера који нас је вежбао за ово време, али искрено неки од њих нису били праве личности које могу да воде Партизан. Лично ми је жао што Васовић није био тактичнији, „спорији“, што је желео да наше дугогодишње неуспехе анулира преко ноћи. Он је имао смисла за вољу тима. Без једног комплетног вође и његових оданих сарадника, међу којима су на првом месту фудбалери, домет тима не може бити велики. Зар пример Црвене звезде, са Миљанићем и без њега, не потврђује моје мишљење?
П. ВЕСНИК: Док ви војникујете, на плану резултата у Партизану се ствари нису битно измениле у односу на последње гладне године.
БЈЕКОВИЋ: Ову сезону пре бих назвао несрећном. Било је много несрећних пораза. Са три-четири бода више, на пример, колико би ситуација била боља. А моји другови могу да уздишу не за три, него за тринаест олако испуштених бодова! Јесења сезона је била катастрофална, међутим, нисам човек који тек тако може на нечији рачун да упути реч клевете. Многи су склони да кажу да је за све крив тренер Мирко Дамјановић. Слажем се са истином да је Дамјановић пао због неискуства у једном замашном послу, али ко може порећи и други део истине — да ли су се за Мирка Дамјановића одлучили прави фудбалски људи? Пролећна песма била је већ друкчија. Отпочели смо сјајну серију победа, а, онда нам је понестало даха када је требало серију наставити. То је сад наше најпрактичније искуство, које ћемо надам се, у новој сезони знати да искористимо.
П. ВЕСНИК: Одлазили су бодови, али остала је публика, што није без значаја?
БЈЕКОВИЋ: Па то је најзначајније! Публика нас је, да будем искрен, постидела својом оданошћу. Такве навијаче има мало који клуб у Европи. Тек као војник схватио сам колико је велика ствар бити фудбалер Партизана! Нас воли велики број људи, то је узвишено осећање.
Разговарали смо потом о репрезентацији, великој и неоствареној љубави Ненада Бјековића, макар то из његових речи и не видели, о љубави коју су му несвесни селектори годинама ускраћивали и ускратили.
БЈЕКОВИЋ: Позвао ме је Младинић сада, мислио сам куцнуо је час — играћу. Али, утеху на испраћају из „плавог“ табора морао сам да прихватим. Најтеже ми је било због другова-војника, који су ме на припреме испратили с надом да ће навијати и за мене у плавом дресу. Тај детаљ ће ме увек подсећати на тугу…
П. ВЕСНИК: Има још времена, Ненаде?
БЈЕКОВИЋ: Знам, али ваљда сам један од људи који цео живот проведу трчећи око среће.
П. ВЕСНИК: Са лица вам, и док причамо о оваквим стварима, не силази осмех?
БЈЕКОВИЋ: Зашто, ја сам срећан отац, супруг. Срећан сам што ћу се ускоро вратити на фудбалски терен. Срећан сам што и сада мислим на време будуће великог, највећег Партизана.
Отићи или остати
П. ВЕСНИК: Одлазе Бора Ђорђевић и Благоје Пауновић, наговештава се нешто слично и када је у питању Свемир Ђорђић, Вама је двадесет осам, да ли ћете и ви већ природним путем наших асова, у иностранство?
БЈЕКОВИЋ: Размишљам о том експорту наших најбољих фудбалера, размишљам и питам се: докле ћемо ми моћи да догурамо оваквим начином распродаје најбољих играча! Па, то не ради ни једна друга земља. Али, фудбалере не треба кривити. Тај одлазак се не може решити преко ноћи. То је ствар оних који брину о перспективи нашег врхунског фудбала. Ако и ја једног дана морам на такав пут, отићи ћу тужна срца. За сада о томе не размишљам.