После великог тријумфа југословенске кошарке: Два Партизанова аса — Драган Кићановић и Дражен Далипагић били су на европско првенству нова ватра наше репрезентације, која није титрала већ спржила све пред собом

Дуго ћемо памтити тај тренутак. Светлећа слова семафора показивала су да се игра још 57 секунди. Југословени су имали лопту. На противничкој половини она је у рукама Кићановића. У ваздуху трепере тријумф и пораз. Седам хиљада људи у хали без даха прати ову акцију одлуке. Седам милиона Југословена крај малих екрана такође је немо приковано за слику. Драма достиже врхунац. Кића муњевитом финтом оставља свог чувара, креће према кошу, скок, шут и — лопта меко и сигурно пролази кроз обруч. Екстаза радости избија као најбешња олуја. Све око нас тутњи. Победа, победа… Од радости се и свест мути. Више не гурамо очима оне светлеће бројке на семафору, крај је већ ту.

И док све ври око нас од помаме славља јави се једна мисао која ме ошину као влажни бич: шта би било да је Кића промашио? Каква би то била слика ојађености! Све би од једном потамнило. Али, о драмама је писао Шекспир и у томе је остао недостижан. Нећемо машту да замарамо са таквим непријатностима. Слика тријумфа је мед за наше очи и зато је ово прича о двојици младића, репрезентантима, играчима „црно-белих“, прича о Кићи и Праји.

Бек над бековима

После наше утакмице са репрезентацијом Шпаније разговарамо са Ранком Жеравицом, стручњаком који је и Далипагића и Кићановића довео у Партизан и прорекао им светску славу. Радом времена ти младићи су доказали да се превејани стручњак није преварио. Због тога су задовољни не само они, већ и сви ми.

ЖЕРАВИЦА: Далипагић и Кићановић су у репрезентацију унели нешто ново, нешто што нашу игру чини и атрактивном и ефикасном. Кића је брз, маштовит, смео и неухватљив а Праја је својим профилом предодређен за велика дела. Снажан је, веома прецизан у шуту и под кошем лети, не скаче. То је главна полуга наше репрезентације. И ово првенство Европе је само потврдило да су Кићановић и Славнић најбољи бековски пар нашег континента. Али је донело и нешто ново: да је Кића од свих присутних стручњака добио признање да је најбољи бек света, бек над бековима!

Кићановић је данас инкарнација лепог у кошарци. Он не игра само са еланом и страшћу, већ све више и са знањем, мада има само 21 годину. Каква се обзорја пред њим отварају није потребно истицати. То је играч кога је довољно само једном видети па да вам одмах уђе у срце.

За њега се слободно може рећи да има све атрибуте младости: самопоуздање и гордост, поред оне тако наглашене обдарености за спорт.

Кића је импулзиван играч, разноврстан, велики комбинаторик, прецизан у свом карактеристичном шуту када за трен, лебди у ваздуху и балетском мекоћом своје шаке упућује лопту у кош. Колико је младост дивна најбоље се види баш на његовом примеру. У тренутку када се нико ни од наших ни од играча репрезентације СССР није усуђивао да шутира на кош, јер је то значила одлуку, Кића је имао ту безумну храброст. Шутирао је, погодио циљ, одлучио… Али, ни његови нерви нису челичне сајле. Опуштен, исцрпљен, нервно и физички, није одолео емоцијама: плакао је заједно са Славнићем, тим другим гордим и кочоперним асом и то је био дирљив тренутак.

КИЋАНОВИЋ (јунак великог финала): Ти последњи тренуци су били стравични. Новосел нам је рекао да држимо лопту што дуже, али и да морамо дати кош. Осећао сам неку појачану снагу у себи. Не знам одакле је она долазила али ме је прожимала од самих прстију на ногама. Био сам спреман да све препреке заобиђем. И већ после прве указала ми се прилика за шут. Мозак је престао да ради. Све је било магновење. Одлучио сам се на шут. Чим је лопта излетела из руке знао сам да ће проћи кроз обруч. Био сам бескрајно срећан. И тек када је Далипагић три секунде пре краја изводио два слободна бацања, схватио сам како је то смело и одмах се јави оно стравично питање: шта би било да сам промашио. Тек тада сам осетио страх. Али, то више није имало значаја. Био сам у загрљају Ћосића и Славнића и опијали смо се победом.

Мајстор шута

Дражен Далипагић није само врсан играч, већ — личност. Он до краја испуни сваку просторију у коју уђе, а такав је и међу кошевима. То је пријатан рељеф набујале снаге, мишића и стаситости али је без насиља у стилу и понашању, чак и када је опкољен снажним противницима.

Праја са својим клупским другом Кићом, Ћосићем, Славнићем и Јеловцем чини прву петорку југословенске репрезентације. И тако је Партизан једини клуб у земљи који у најбољој селекцији има два играч. То је оно чиме се сладе навијачке душе после великог успеха и поновног освајања златне медаље.

Далипагић је кошаркаш који је своју акробатику претворио у грацију, па је у његовој игри све складно, лепо, тачно… Он ни на најважнијој утакмици није обичан војник, већ у њему има нечег заповедничког, предводничког. Он се не мири са промашајем, већ новом снагом наставља недовршени посао, што је доказ да кипти самопоуздањем. Око Праје ври све од нових замаха. На финалној утакмици дао је 11 кошева. То је испод његове цифре. Али, организација игре је била тако да сваки играч буде стрелац, па је зато Праја дао мање од своје „норме“.

Нервирао се што „прва петорка“ није ниједном пре меча са Русима почела утакмицу, већ су тек касније улазили у игру, али га је Ранко Жеравица бодрио и смиривао тиме што је рекао да Новосел „крије карте“ пред великим и опасним противником. Праја се тешко мирио са тим.

ДАЛИПАГИЋ: Волим да играм, каже виртуозно крило наше репрезентације. — Нисам навикао да седим на клупи, па да онако „хладан“ улазим у игру. У Партизану су ретки тренуци предаха, навикао сам на то и зато ми тешко пада када игру посматрам са клупе. Али, ово нису били тренуци за личне жеље, већ један виши циљ коме смо све подредили. Успели смо! Сад само помишљам на одмор, а онда остаје још испуњење још једне жеље: да Партизан буде првак у новој сезони! Наши ривали ће бити ослабљени и ето прилике за нас.

Далипагић има ватрено срце и бистру главу. Његове амбиције нису распламсане без основа, јер све што је досад у спорту желио — остварио је. Остаје још да му се и ова жеља испуни — да Партизан буде шампион!

Ако су два аса „црно-белих“ могла тако одлучујуће да утичу на европском првенству зашто то не би учинили и у шампионату Југославије.