Дијагноза или?
Не без разлога атлетику називају „краљицом спорта“. То је неоспорно спорт у коме је фер плеј имао најдубље корене.
Међутим, оно што се недавно догодило на „Партизанском маршу“ у Кумровцу запрепастило је све љубитеље спорта.
Лекари организатори непосредно пред сам старт пронашли су маратонцу Партизана Александру Милораду „шум на срцу“. Иако је Милорад неколико дана пре тога био победник трке Обреновац — Београд и прегледан од кардиолога др Александра Поповића, помоћи није било. Пре старта прегледао га је доктор Штајмере, бивши маратонац, и демантовао дијагнозу лекара организатора. Упркос свега старт му је ипак ускраћен.
Када се свему томе дода да један маратонац и тренира под сталном контролом лекара спортског диспанзера, онда је такав поступак тим некоректнији и води нас на помисао да је Милораду намерно спречена могућност да у јакој конкуренцији покаже своју одличну форму.
Волели бисмо да је то све сплет случајних догађаја, а не тенденциозно крива дијагноза.
Селекторско определење
Међу репрезентантима на скандинавској турнеји наше репрезентације није било ниједног играча Партизана. Чак ни Момчила Вукотића! Савезни капитен Анте Младинић је ту апсурдност објаснио терминологијом која је била у стилу оне белфатске енигме „хватања контакта са нашом игром“.
Младинић је рекао да Вукотић „игра на потез“. Ту је у праву. Само је заборавио да дода да су то потези који избацују противника из равнотеже, чине га немоћним. Додуше, он признаје да је Вукотић и „луцидан играч“, али да игра само „на интервале“. И са тиме можемо да се сложимо. Али, зар је он једини велики играч који игра на интервале? Није. Али, ми смо већ навикли да се другим аршином мере Партизанови играчи, па смо и огуглали што наш клуб мимоилазе селектори.
Остаје нам ипак једна жеља: да у нашим редовима имамо што више играча „који ће играти на потез“ као што је Вукотић, па макар их селектор заобилазио.
Све ниже
После доминације Партизанових „беба“ од 1960 до 1965 године дошао је период супериорности Црвене звезде 1968 до 1973 године. Сад је Хајдук квалитетом надвисио све ривале и ево већ две сезоне узастопно узима дуплу круну — првенство и куп!
Озбиљна је индикација да су три београдска прволигаша већ две године све ниже пласирана и да је фудбал у нашем главном граду у све већем паду. Уосталом, и прелазни рок ће потврдити немоћ престоничких тимова када треба довести нове играче. И сад имамо обрнуту слику: уместо да сваки појединац чезне за Београдом, они иду у унутрашњост. Зашто? Одговор се може добити и у дечијем вртићу, али наша фудбалска организација пред том истином увлачи главу у песак.