Мало је појединаца међу послератним генерацијама који иоле воле спорт, а да не знају Бору Вукова, ненадмашног рвача, вишеструког шампиона Југославије и шампиона света. Ретко се може наћи такав спортиста који је 14 пута узастопце био шампион Југославије, а тај часни успех постигао је Бора Вуков. Откако се престао активно такмичити постао је наставник физичког васпитања Војне гимназије „Братство-јединство“ у Београду.
Док претура по својим успоменама, Бора Вуков ређа године и месец, првенства, сусрете спортиста… Понајвише говорио спортском и радном одушевљењу његове генерације кад је у свему било оскудица а у раду и напорима се могло бесконачно истрајати. Радости, одушевљења, успеха имао је на претек, А спортских разочарања — никад. По његовом казивању спортиста готово и не може да разочара, може да подбаци, да не успе увек. Прави спортски борац не сме и не може да разочара.
ВУКОВ: Један од првих мојих радости је, свакако, долазак у Партизан. Године 1949, после завршене школе резервних официра из Випаве стигао сам право у Београд, у Партизан. У армију сам дошао из моје родне Сенте, где сам се почео бавити спортом. Још као младић био сам двапут првак у рвању грчко-римским стилом. У војсци сам наставио да се тим спортом бавим. Кад сам дошао у Партизан, то је за мене био, што се каже, „пун погодак“.
Много је спортског рада било у новом колективу. И много рада и успеха. С њима, разумљиво, и радости. Колектив спортиста развијао се и увећавао из године у годину. У свом клубу Бора Вуков био је један од најмарљивијих. Спортиста који није штедео напоре и зној да што више постигне. Освајао је државна првенства. Укупно 14 пута шампион Југославије, узастопце! Спортиста, такмичар каквог треба тражити и тражити. А у животу, у раду, међу члановима колектива, у вишој школи за физичку културу (коју је ванредно завршио) — свуда је био „човек и по“.
Шампион света
ВУКОВ: Који је мој најрадоснији тренутак? — као да се пита. — Било их је доста. Готово безброј. Сваки спортски успех за Партизан, то је и за мене била велика радост. Кад је било толико освојених првенстава не може човек одмах да се определи. Добијао сам и признања за многе успехе. Једанпут ручни часовник, други пут уметничку слику…
Ипак, Бора је изабрао и свој најрадоснији тренутак. Било је то 1964. године кад је, за освојено првенство света у грчко-римском стилу (претходне године) добио прстен са Партизановим знаком. И то оним старим знаком, док је Партизан био друштво Југословенске народне армије.
ВУКОВ: У јулу 1963. године одржан је светски шампионат у рвању у Хегсинборгу, у Шведској, у малом лепом граду на мору. Рвао сам своју дисциплину — грчко-римски стил, категорија до 52 килограма. Требало је превалити доста препрека, много познатих асова. И данас кад о томе говорим схватам да то није било баш једноставно — срушити толике противнике: Финца, Пољака, Немца (источног), Румуна, Данца и најзад Италијана Фабра. У финалу са Фабром резултат је био 5:1 у моју корист. И то је, наравно, значило да сам постао шампион света. На овом такмичењу још је и Иван Хорват, такође из Партизана, постао светски шампион. Тако смо имали двоструко славље.
То је, нема сумње, био велики спортски успех коме су се многи радовали. Спортисти понајвише.
ВУКОВ: О том мом и Хорватовом успеху писала је штампа више пута и то, кад је у питању рвачки спорт, врло детаљно. И телевизија му је дала посебан публицитет. Добио сам тада много честитки, израза поштовања. Па, ипак, оно најлепше дошло је нешто касније. На годишњој скупштини ЈСД Партизан, како је то било уобичајено, следеће 1964. године, дељена су признања најзаслужнијим спортистима и спортским радницима. Мене су предложили за новчану награду и питали ме шта о томе лично мислим. Рекао сам да бих желео неку успомену више него новац. Јер, новац зачас отече и од њега не остане — готово ништа. А успомена остаје. И тако је донесена друга одлука: добио сам прстен, специјално направљен, са Партизановим знаком и то оним док је још био друштво Југословенске народне армије. Тај поклон, повезан са освојеним светским првенством претходне године, драг ми је и данас. Чувам га као најлепшу успомену…
Клуб се гаси
Човек какав је Бора Вуков може да се у нешто разочара. Неуморан радник, прегалац, а скроман као ретко ко, васпитач младих спортиста, каже да није имао тужних тренутака у спортским такмичењима. Али, разочарало га је нешто у вођењу спортске политике, у односу према спорту какво је рвање.
ВУКОВ: Један од најтужнијих тренутака за мене је било сазнање да нестаје рвачки клуб — сетно прича Бора.
П. ВЕСНИК: Ко је донео одлуку да се клуб угаси?
ВУКОВ: То и јесте најгоре — што такву одлуку нико није донео! Бар нико је није обелоданио. Остављени смо да таворимо — без икаквих средстава. Хорват и ја хтели смо од младих играча да створимо јаку екипу. Међутим, године 1969. речено нам је: „не интересује нас лига, него појединци“. И отишли су нам играчи у београдске клубове, највише у Раднички, међу којима су били: Ђорђевић, Атанасијевић, Веселиновић, Стојић, Перчић. А све су то били млади, перспективни рвачи. Са пола наших бивших чланова Раднички је постао првак Југославије.
Од пре неколико година Бора Вуков је наставник физичког васпитања у Војној гимназији „Братство-јединство“ У Београду. Ради са трећим и четвртим разредом. Али, ни тамо не може без рвања. Његовим радом, и уз сарадњу др Саве Бојовића, до јануара ове године, у Војној гимназији је настала рвачка секција, једна од ретких поред клубова Радничког и Жељезничара у Београду.
ВУКОВ: Наша секција врло добра ради и постиже лепе успехе. Наш члан Жељко Петковић је јуниорски првак уже Србије и Београда, а друга или трећа места освајају: Тибор Ковач, Агим Бећири и други. Секција има око 40 чланова који вредно раде — казује Бора своју причу о рвању и рвачима.