Фарчић и Поповић, асови различитог кова и истог циља
Кошарку играју људи различитих психо-физичких особина и могућности, тако да се увек може догодити да у истом тиму на истом играчком месту егзистирају два потпуно различита човека. Овај текст, на примеру играчких судбина и манира кошаркаша Партизана Јосипа Фарчића и Бранимира Поповића. Управо говори о тој димензији „баскета“.
„Фаре“ — миран и постојан
Лагани залазак у четврту деценију живота пропраћен је — све бољим и продуктивнијим играма тако да се игра „црно-белих“ у овом тренутку тешко може замислити без Јосипа Фарчића. До стања популарности и признања кошаркашке личности, у коме се сад налази, требало је издржати мукотрпне године тренинга и одрицања и сумњичаво одмахивање главом увек присутних скептика. Ту је дошла до пуног изражаја особина упорности и постојаности која краси „Фарета“. Стигавши преко Чачка до Београда и „црно-белог“ дреса знао је да може много научити, само је потребно одрећи се неких ствари и претераних уживања, снагом воље ломити све кризне моменте које један спортиста доживљава. Држао се реално одређеног циља сагледавши своје праве могућности. Знао је да лучи „плус“ од „минуса“ и — успео је у кошарци, која свачију упорност зна да адекватно цени и награди.
Одиграо је неколико утакмица за сениорску репрезентацију Југославије и за репрезентацију селекције Србије и Београда. Наступа на месту такозваног „тешког центра“ што је одређено његовим физичким предиспозицијама. Висок 205 цм и прилично тежак, не може се у игри ослањати на велику брзину и скок под кошем јер те особине не поседује. Али, зато зналачки и до максимума користи огромно кошаркашко искуство, осећај простора тако да правилним кретањима и постављањем без лопте лако дође у позицију да поентира. У игри се служи само левом руком и тзв „хорог“ ударцем, а скок — шут скоро да и не користи. Одбрамбене задатке увек добро обавља, а примећено је да поентира редовно, у најважнијим тренуцима по тим. Краси га рационалност и лукавство у игри и нарочито — смиреност у сваком тренутку. Никада не води вербалне дуеле са судијама, не нервира се и увек му је на лицу присутна доза присебности и смирености.
— Кад судија нешто досуди, нема никакве сврхе да ја покушавам да променим његову одлуку, — објашњава Фарчић — јер нисам приметио да је ико у томе успео. Боље је дисциплинованим понашањем натерати судију да сам види да није у праву у погледу неке одлуке.
Карактер човека се огледа и на самом терену, тако да Фарчића и у приватном животу красе исте особине које се испољавају на самом терену. Омиљен је међу друговима, увек је спреман за шалу, али и за озбиљан рад кад то ситуација захтева. Официр је ЈНА, снажан и у својој породици налази смисао живота.
„Поп“ — таленат и жустрина
Бранимир Поповић се по својим особинама — потпуно разликује од Фарчића, што им не смета да се одлично допуњују у игри. Док је Фарчић своје кошаркашко „ја“ градио мукотрпним радом; камен по камен, Поповић је у кошарку ускочио снагом свог непресушног талента. Тренирао је али — с времена на време. Можда кошарку у почетку није схватао довољно озбиљно, тако да је дуго лутао док није последње две сезоне, заиграо стандардно у првој дванаесторици „црно-белих“. У појединим тренуцима није знао да стисне зубе и дисциплинује вољу, тако да у „баскету“ није постигао ни половину наговештаваног. У кошаркашким кулоарима се сматра једним од највећих талената које је наше поднебље дало.
Поповић је витак и висок 203 см. лаган је и то му намеће игру такозваног „лаког“ центра. Ослања се, пре свега, на вансеријски изражену скочност и прецизан скок-шут. Мало поентира, јер готово редовно обавља деликатне одбрамбене задатке, обично води битку са најбољим противничким центром. Брз је и покретљив, борбен је — али му се дешавало да, изнервиран неким ситним гестом противника или погрешном одлуком „људи у сивом“ постане малодушан и као да тог момента престаје да игра. Жустар је и темпераментан, реагује на судијску одлуку коју сматра неправилном, тако да му то често смета у игри. Примећено је да је у последњем првенству имао мало вербалних дуела са судијама а више дуела под кошем, што је позитивна тенденција.
ПОПОВИЋ: Понесе ме игра, тако да некад реагујем иако сам свестан да то може само мени шкодити. Срећом, то се сад веома ретко догађа што, ваљда долази са годинама и искуством.
П. ВЕСНИК: Како се на терену и ван њега слажете са Фарчићем?
ПОПОВИЋ: Веома добро. И поред свих играчко-људских разлика, нас двојица одлично сарађујемо и на терену и ван њега. Уосталом данашњу генерацију Партизанових кошаркаша краси — другарство.
Ни Поповић, као ни Фарчић, није поникао у Партизану. Дошао је из Ријеке. Студент је економског факултета, коме се, како сам каже, сада посветио озбиљније и са видљивим резултатима у индексу.
Фарчић и Поповић су дијаметрално супротних профила. Почев од физичке конструкције преко темперамента до ситних разлика. као што су — рука којом се служе при шуту, или чак и начин извођења слободних бацања („Фаре“, једини у земљи шутира пенале са две руке одоздо.).
Ипак, Фарчић и Поповић са видним успехом играју у истом тиму, чак и на истом месту. И, то је један од разлога што је кошарка данас код нас и у свету веома популарна јер у њој свој специфичан израз може наћи и човек висок 180 и онај 215 цм. У кошарци има мало ограничења и грубости, више мајсторства и духовитости. Ту долазе до изражаја петорица момака видно супротних особина и навика чији сваки појединачни покрет прераста у најдивнији склад и монолитност.