Владимир Ковачевић:
- Рођен: 1940. године у Ивањици
- Играо: од 1954. до 1872.
- На месту: полутке
- У тиму: Партизан и Нант (Француска)
- Репрезентативац: 20 пута
- Занимање: фудбалски тренер
Још један незаборавни ас из генерације славних Партизанових „беба“. Још једно велико фудбалско име из времена највећег сјаја нашег црно-белог“ клуба. Још један од неимара оне Партизанове фудбалске чете, која је у годинама између 1960. и 1965. успела да смести у клупске витрине три узастопна трофеја шампиона Југославије и да се на међународној сцени вине до највећих висина до којих је фудбалски клуб — до финала Купа европских шампиона!
Али мало је рећи да је Владимир Ковачевић био „само“ један од неимара тих блиставих победа. Био је нешто више: идејни инспиратор, режисер, конструктор и градитељ тих великих подвига. И ако би се за Милутина Шошкића, Васовића и Јусуфија могло рећи да су били пркосни, несавладиви бедем који је бранећи прилазе Партизановом голу стајао на бранику те славе, а Милан Галић и Мустафа Хасанагић ударне игле тог чудесног механизма, који није знао за узмак и пораз, онда се за Владимира Ковачевића може слободно тврдити да је био душа и мозак тог механизма, његов најосетљивији шраф, око кога су се, као око моћне осовине, окретале све скривене намере, сви непредвидљиви маневри и сва ингениозна решења у нападу и одбрани која су диригована са средине фудбалског поља, на коме је он суверено владао!
Претпоставке за такву улогу режисера и конструктора игре са средине поља и то вансеријског биле су одувек сјајна фудбалска школа, беспрекорна техника, изванредан преглед игре, вишак идеја, штедња времена и простора — речју, изузетан таленат. А Владимир Ковачевић га је имао преко сваке мере. Иако је прве фудбалске кораке направио на пољанама родне Ивањице, у Партизану је испекао комплетну фудбалску школу — од основне Матекалове, до оне највише, академске, Иљеша Шпица и Стјепана Бобека. Готово радарски инстинкт за простор и саиграча омогућио му је паклене „пакерске“ идеје, а цизелирана техника — нарочито пас-ударац и шут на гол — чиниле су реализацију његових идеја ванредно простим и једноставним, што је одлика врхунских матадора фудбалске игре. Јасно, са таквим особинама Ковачевић је био права лансирна рампа за катапултирање својих другова: хитроногог Чебинца, неумољивог егзекутора Хасанагића, разорно силовитог Галића и осталих. Зар је онда чудно, што су га навијачи црно-белог табора крстили „пословођа“ и што је тај надимак најадекватније одсликавао његову фудбалску личност и њену превасходну функцију у незаборавном црно-белом механизму тих славних дана!
Али поред овог, Ковачевић је имао још један популарни назив: не толико од миља колико због сићушности његове фигуре навијачи су му тепали „Владица“. Другачије га нико није ословљавао ни у екипи. Са својих 60 килограма и непредвидљивим идејама био је психичка и физичка енигма за противника. Нерешива загонетка — идеја и духа који се као под невидљивом капом кретао по терену и за противника у сваком тренутку био прави — злодух! Но из овога је резултирао и његов најозбиљнији недостатак: лакокилажан, готово бестелесан, био је антипод ђидијама своје генерације која је већ чврсто закорачила са терена мисаоног на терен беспоштедног атлетског фудбала. Честа мета снагатора из супарничких табора био је у том погледу редовно озбиљно хендикепиран, а неретко и брутално елиминисан из игре. Чињеница да је, упркос свему томе, био један од највећих фудбалера свога доба сведочи најимпресивније о величини његове фудбалске звезде!