Свака утакмица између Партизана у Црвене звезде ствара посебну атмосферу било да је то меч који одлучује питање првака, носиоца купа или само пријатељско одмеравање снага. У то смо се уверили и приликом недавне ревије два највећа југословенска клуба.
Тога дана играчи постају потенцијалнији. Ривалитет, жеља да се победи највећи противник, усађује фудбалерима оба тима четворе очи и даје нова крила. Та атмосфера са терена преноси се на гледалиште и потребна је само једна искра (неправилна одлука судије, грубљи старт противничког играча, ма какав неспортски акт) па да гледалиште плане.
Те блиске суботе догодило се нешто необично. Неколико чланова оба тима (Ђуровић, Муслин, Куновац, Перовић, Орсаг, Бабић…) који су први пут учествовали на дербију тако су брзо, спонтано прихватили ривалитет, ту огромни жељу да се најцењенији противник победи да се ни по чему нису разликовали од оних појединаца који су већ толико пута наступали на овим „судбоносним утакмицама“.
Та жеља која често прераста у помаму је појачани зов за сваког учесника; тада речи тренера и другачије звуче, другачију душу носе; гледаоци то осећају па се зато и идентификују са својим љубимцима.
Сусрет између Партизана и Црвене звезде је већ три деценије песничко дело а не фудбалски меч! Још од оних дана када су били противници Бобек, Чик, Симоновски, Милош с једне стране и Митић, Џајић, Мркушић, Томашевић с друге стране, па све до ових дана Иванчевића и Муслина за њих, као актере, постојала је увек једна једина партитура — победа — и нема друге из које се та најлепша музика може чути.
Последњи тријумф фудбалера Партизана те блиске суботе имао је своју сенку. У превеликој жељи да се ривал надмаши често су играчи оба тима прелазила границе оштре игре, па су ти стартови били и — опасни. Прекршај Ђуровића над Савићем крај аут-линије био сасвим депласирам као што је брзи Пејовић могао да освоји лопту и без оног директног улажења у Аћимовића. У тим стартовима није било лоше намере, као у оном случају када је пре неколико година Новковић с леђа повредио Вукотића, па му је због напрсле кости нога била у гипсу. Уосталом, то доказује и чињеница да нико није повређен. Па, ипак, то је за октаву спустило дерби; било је у њему мање лепоте а много више мушкости, па и бруталности.
А фудбал се игра за гледаоце. Без њих не би било мајсторства, јер они инспиришу. Због тога је требало више играти а мање показивати своју снагу. Партизан је заслужено победио. Био је бољи у оба полувремена и Звезда је резултатска одлично прошла.
Нервозна игра није оставила гледаоце у пасивној равнодушности, па су о они, на свој начин, давала израза (не)расположењима која су у повицима са једне („гробари, гробари…“) и друге стране („Цигани, Цигани…“) говорили да су та два мала острва у мору гледалаца испуњена оним који имају нервозно тело уз празну главу. Јер: основно је у спорту да се противник не мора волети али мора поштовати! А повици увреде који су долазили са обе стране говоре да код оних најекстремнијих нема поштовања према ривалу. То је ружно. Тако се две и по деценије нису понашали навијачи ова два клуба. Не! Увек је тај ривалитет дизао тензију гледалаца али су они знали да сачувају достојанство и када су падале „седмице“, „шестице“… Једноставно, и онда када је требало стегнути зубе и признати да је противник био бољи.
Београдска публика, која је увек добијала највећа признања због рафинираног укуса и објективности постала је узор навијачима из провинције. Али, ако се на Топчидерском брду или Карабурми буду чули тако погрдни изрази шта онда треба очекивати у Нишу, Сплиту, Скопљу или Мостару. А не треба заборавити београдски прволигаши и тамо играју!