Радован Бата Радовић доживео највећу почаст на Олимпијади у Риму носећи југословенску тробојку — Шта значи кад у кошарци судија „прогута“ две секунде?
Из Кучева, где је рођен 1936. године, Радован Бата Радовић још као дете дошао је у Београд где је одрастао, постао ненадмашни кошаркаши, завршио Економски факултет и данас је — генерални директор. Кошарку је почео играти у КК Београд, да би 1956. дошао у Партизан и те исте године постао члан репрезентације. Од те године, па све до 1968. У Партизану је био непрекидно. Одиграо је око 600 утакмица. За репрезентацију је играо 60 пута (пупих 8 година — од 1956. до 1963. године), а једно време са појединцима из старе гарде (Лоци, Енглер, Блашковић) од којих су неки били старији од њега и по десет година. Учествовао је на више Балканских и Медитеранских игара, на турнирима и на Олимпијским играма у Риму. У његово време Партизан је био „вечити други“ у државном првенству. Две године је био други на листи стрелаца, а ниједне године није био испод четвртог места. На Балканијади у Букурешту проглашен је за најбољег кошаркаша…
Носи заставу — као кишобран
Радован — Бата Радовић један од мајстора кошарке, наочит момак, висок као планински бор, снажан, блистао је на предолимпијском квалификационом турниру у Болоњи. То и његова импозантна појава инспирисали су Миладина — Геџу Ивановића да Бату предложи за барјактара Југославије на Олимпијади у Риму: „Он је и најбољи спортиста и најлепши момак…“
„То је за мене незаборавно. Био сам високо почашћен међу толиким спортистима Југославије“, сећа се Бата. „Нашао сам се мећу спортским асовима, носиоцима застава. Тада је заставу СССР носио Јуриј Власов, ненадмашни дизач тегова и вероватно најјачи човек света. Див над дивовима! А застава САД била је у рукама најчувенијег десетобојца и олимпијског победника Џонсона Рафаела.“
Гледао сам тог Власова једног дана на трибинама. Наши спортисти били су близу совјетских. Играли су кошаркаши САД и СССР. Ми смо заједно са Русима навијали за СССР. До Власова је седео боксер Григоријев, олимпијски победник и нешто га често пецкао. Власову је једанпут дозлогрдило, па је ухватио Григоријева једном руком „за јаку“ капута и као перце „пренео“ га преко ограде! Јак човек, права Мајка Земља!
На турниру у Болоњи Југославија се те године пробила у сам врх светске елите. Та да је изгубила само од Мађарске, која је годинама била шампион Европе. Бата је после те утакмице изрекао једну велику истину — да је то последњи пут да нас Мађари надиграју. И одиста, од тих дана наша кошарка напредује, пење се у европски и светски врх, а Мађари губе примат и никад нас више нису победили. Ипак, у овом граду најдраматичнији је био сусрет са Израелом. На десет секунди пред крај обе екипе су се бориле за победу. Аца Николић тренер репрезентације, затражио је тајм-аут.
Договорено је како да одиграмо тих десет секунди, ко да прими и коме да дода лопту. Одједном, не знам како — прича Бата — Среја је узео лопту, а то није било предвиђено. Израелци су играли страховити пресинг. Среја је „заврљачио“ лопту. Израелац који ме је чувао био је за мојим леђима па нисам смео да покажем да лопта иде према мени а он то изгледа, у критичном тренутку није видео. И лопта се нашла у мојим рукама. Тих неколико секунди били су ми дуги као вечност. Борио сам се и са собом и са Израелцима само да не додам лопту. И онда — крај. Крај и утакмици и нашим мукама. Од резултата тог меча много шта је зависило. Да смо га изгубили распала би се репрезентација, не би ишли на Олимпијаду. А, разуме се, ни ја не би носио нашу заставу.
Судија ускраћује победу
Нема спортисте који сем успеха не доживљава и часове туге. И Бата Радовић је, поред сјајних успеха са својим друговима делио тугу пораза много пропуштених прилика. Он је кошаркаш који је одиста спортски доживљавао победе и пораз са многим екипама, а са Црвеном звездом изузетно. Посебно памти један сусрет са Звездом, одржан на Малом Калемегдану, на Партизановом игралишту:
РАДОВИЋ: На само две секунде пред крај имали смо аут пред кошем Звезде, која је водила са пола коша предности. Требало је постићи кош и победити. Лопта је из аута додата мени. И ја сам је у скоку само спровео у кош. Нисам имао времена ни да је примим, него сам је једном руком послао на право место… Међутим, судија Мија Стефановић је поништио кош и одсвирао крај утакмице. А није био у праву то сви кажу чак и Звездини играчи. Јер, ја физички нисам могао да држим лопту две секунде док сам био у скоку у ваздуху. Ту победу судија нам је узео. Једноставно — „прогутао“ нам је два бода. Истини за вољу, и да нам је победа призната на табели се ништа не би променило, али то ми је због ривалства над Звездом претешко, мада смо у то време Звезду побеђивали више пута него она нас. Једанпут чак и са 30 кошева разлике, па се и Звездин капитен Цветковић расплакао…
Бата Радовић је још у време своје најблиставије каријере, године 1963. завршио Економски факултет. Данас је директор међународног туризма у Центротуристу. Његова порука младим спортистима врло је садржајна и мудра:
РАДОВИЋ: Спортиста може и треба да се школује. Није тачно да спорт и школа не могу заједно. Никад нисам изостао са тренинга или утакмице. Путовао сам на за такмичења, спортске игре, турнире и давао испите на факултету. Завршио сам факултет у 27. години живота. Данас тек видим колико је то било паметно.