Милосав Поповић, после тријумфа у Софији, дефинитивно изборио дрес са пет буктиња

— Изгубили сте Мату Парлова али сте брзо добили новог!

Док је дворана „Фестивална“ у Софији у којој је одржан шампионат Балкана још подрхтавала од аплауза, после меча између Милосава Поповића и освајача сребрне медаље па шампионату Европе 1975. Стојменова, ово је писцу ових редова изјавио тренер репрезентације Бугарске Стојан Пиличев и наставио:

— Стојменов је мој ученик и љубимац, али вечерас не жалим што је изгубио. Поповић је прави велемајстор и сад ми је јасно да је Парлов једини разлог што много раније није кренуо путевима славе. Али, још није касно. Титула првака Балкана само је прва етапа на путу његових тријумфа.

Поповић је те вечери заиста маестрално боксовао. Никад није био упорнији, снажнији и бржи. Вицешампион Европе борио се такође јуначки, али је био немоћан. Ни паклена помоћ преко пет хиљада његових земљака није могла да преокрене ток борбе, чије је дизгине чврсто у својим рукама држао наш репрезентативац.

После меча мала група Југословена запевала је нашу химну. Поповић са златном медаљом на победничком постољу поносито је гледао подизање југословенске заставе на јарбол. После свих мука и церемонија причао је у свлачионици:

— Мој најтежи меч у каријери. Нисам се уплашио Стојменова. Ми смо стари познаници. Пре меча у Софији успео сам два пута да га савладам. Много већи противник од вицешампиона, Европе била је за мене капитенска трака, у исто време и почаст и велика обавеза. Стално сам то имао на уму, због тога сам морао да победим или погинем. И још нешто: у тој полутешкој категорији Парлов је био неприкосновен. Морао сам да се борим, значи, и за традицију. Успео сам и сад ми се чини да ћу много лакше постати првак света, него првак Балкана.

Већ сутра у авиону, док смо хитали према Београду, уместо радости на Поповићевом лицу појавила се забринутост. Није се много радовао ни оних дана пре три године када је освојио титулу вицешампиона Европе у омладинској конкуренцији, јер је знао да то не може бити препрека за најбољу селекцију. Парлову тада нико није могао оспорити примат. Сад је нова препрека био Радован Бисић, бронзана медаља са ЕП у Катовицама ове године,

— Алжир је моја велика шанса. Златна медаља значила би дефинитивно и визу за одлазак на Олимпијаду у Монтреал. Али, изгледа да од одласка на Медитеранске игре неће бити ништа. Бисићева бронза за селекторе ће сигурно бити вреднија од мојег балканског злата.

Стрепње су биле непотребне. Селектори су повукли први потез. Одлучили су се за млађег и вештијег Поповића.

— За нас после оног што је показао у Софији није било дилеме — причао је недавно у Караташу тренер репрезентације Бруно Храстински. — Његов развој пратим од јуниорских дана. Никад нисам ни сумњао у његов раскошни таленат, једино сам увек био забринут због његове нестабилне психе, због чињенице да се никад није истицао претераном жељом да вежба. А, без тога нема врхунских резултата. Срећом, на време је увидео да му је то била једина мана. Сада је то један нови Поповић. Вредан, радан и амбициозан. У Алжиру од њега очекујем нове подвиге.

Да ли ће се поново попети на победничко постоље, и тако прокрчити пут до Монтреала сад искључиво зависи од њега самог. Очевици тврде да је на припремама у Катовицама највреднији, бољи и спремнији него што је био пред одлазак у Софију.

Кад све ово знамо онда нам и речи бившег шампиона, а сад угледног тренера, Стојана Пиличева, делују много реалније, уз једну корекцију: Поповић још увек није Парлов, али је на добром путу да постане прави наследник најбољег боксера у историји југословенског ринга.