Ратко Рудић, члан југословенске ватерполо репрезентације и један од најбољих играча вишеструког првака Југославије, београдског Партизана, целог живота ће памтити други шампионат света у ватерполу који је одржан у Колумбијском граду Калију.

На његову жалост не по успеху југословенске репрезентације на такмичењу, већ по немилим догађајима који су нанели непоправљиву срамоту и нашем тиму и Ратку Рудићу.

Ратко Рудић је наводно био допингован у мечу Југославија — СР Немачка који практично није ништа одлучивао. То су установили колумбијски лекари, па је Медицинска комисија ФИНА захтевала дисквалификацију „плаве чете“. Биро ФИНА, највиши орган Међународне пливачке федерације, донео је драстичну одлуку — југословенска ватерполо репрезентација је пребачена из финалне групе, из борбе за медаље, у најнижи ранг такмичења, а сам Рудић је, као виновник овог наводног допинга, био искључен из даљег учешћа у националној селекцији Југославије.

Узалудна уверавања

Југословенско руководство и Рудић били су шокирани одлуком. Покушавали су на сваки начин да се оправдају за тешке оптужбе, за казну која је донесена на брзу руку. Када је њихово „мољакање“ прешло у захтеве да им се покаже доказ судија, који им је изрекао казну, почео је да „лови у мутном“.

Од децидирано јасног налаза сада је измишљена „неидентификована материја“, као оправдани доказ за дисквалификацију „плавих“ и Ратка Рудића.

И када се калијски циркус завршио, а Југославија заузела чак тринаесто место, дошао је „мач правде“. Универзитет у Гетингену идентификовао је ту кобну неидентификовану материју у урину Ратка Рудића. Налаз је управо катастрофалан за судије које су донеле пресуду југословенском ватерполисти. Не ради се о допингу, већ о материји која нема никакве везе са најгором ствари, коју један спортиста може узимати. Ради се о метаболику кинина, кога има у многим освежавајућим напицима.

Рехабилитација

Југославија је тринаеста на шампионату света, а Ратко Рудић је дисквалификован. То се не може променити. То ће остати вечито записано у архивским материјалима шампионата света и запажањима оних који су били у Колумбији. Остаће и много ружних речи намењених нашем ватерполу, а највише кршном момку Рудићу записаних или изречених у нас.

Ратко Рудић и југословенски ватерполо осуђени су без доказа. „Скинуте“ су им главе брзоплето, можда у жељи да се дискредитују, да им се покаже како се могу и величине преко ноћи ублатити, иако за то нема основа.

Рехабилитација, та толико жељна реч за њих, никада неће имати јачину одлуке из Калија, коментара после одлуке, осуда које су једна другу сустизале.

Ратко Рудић и југословенски ватерполисти сада могу и морају бити мирни. Сви они који нису веровали да се ради о кобној заблуди, о тврдоглавој жељи да им се учини најгоре, данас могу само сами, пред собом, да се застиде. Данас им остаје да погледају са којим су правом преузели улогу судије који је без доказ донео најтежу одлуку.

Никада југословенски ватерполо, а ни Ратко Рудић неће добити адекватну сатисфакцију, бар јавну.

Али, бар ће им утеха бити тренутак будућности, тренутак када се једног дана сусретну са тим „судијама“ и када им они не буду могли да погледају У очи. А, можда ће им и погледати, јер су увек спремни да себе „идентификују“.