Коментар утакмице Динамо — Партизан 2:1

Два „фаворита у сенци“ имали су већ у првом колу да одмере снаге и неодољивост њиховог сусрета испунила је трибине стадиона у Максимирској шуми. Колико је Партизан цењен у земљи, посебно у Загребу, показује и тај импозантни број од неколико десетина хиљада фудбалских ентузијаста.

Први део меча задовољио је све присутне. Хајдуков тренер Томислав Ивић који је после новосадске утакмица гледао овај меч признао је висок квалитет тих првих 40 минута игре: „Ово је много бољи фудбал него што смо ми и Војводина приказали. Импонује ми динамика игре, разноврсност акција, посебно залагање играча, тај професионални однос“.

Нама остаје да се сложимо са мишљењем младог стручњака, али и да до дамо да је сарајевски судија Јусуфбеговић ипак био фигура изнад меча, односно да је он најдиректније одлучио о крајњем исходу. Прво, признао је Вабецов гол из класичне офсајд позиције. Та недозвољена позиција је била тако драстична да није требало да се ослања на махање заспалог помоћног колеге, већ да заустави игру; друго, досудио је једанаестерац у тренутку када је Зајец већ изгубио лопту давши предуг фор. Клизајући старт Голца био је беспредметан, јер је лопта већ била на путу у гол-аут. Али судија Јусуфбеговић је буквално применио своје теоретско знање и показао на белу тачку.

Једна несрећа никад не иде сама. Голман Иванчевић је прозрео намеру Вабеца и хитро се бацио на десну страну, скоро да је закачио лопту прстима. На жалост, шут је био сасвим приземан и лопта се нашла у мрежи. То је био и крај првог полувремена а почетак новог немира и очаја због таквих одлука судије. Капитен Вукотић је једва смогао снаге да се уздржи од приговора делиоцу правде док су ходником одлазили на одмор.

Носећи у себи гнев због таквог вођства домаћина играчи Партизана су почели друго полувреме доста растргано, неплански, стихијски… Затим се Калоперовић одлучује за једино могућно решење: на „пресинг“-игру! То је било ризично, али више није имало шта да се изгуби. И тада настаје преокрет у игри: Београђани јуришају у таласима, сваког тренутка се ишчекује изједначење и током тих последњих 15 до 20 минута игре домаћи тим је стављен на велике муке. Али, авај, оно жељно није дошло. Неколико зрелих прилика је пропуштено и с њима и могућност да из Загреба донесе бод.

И у суморном расположењу треба констатовати да су се играчи Партизана из ванредно борили, да је прво полувреме било у ствари реприза оних првих 45 минута игре са Звездом и на томе им треба честитати.

На жалост, било је и играча који су играли испод својих могућности. Завишић је имао изразито лош дан. Тај младић који добија признања са свих страна остао је дужан загребачкој публици. Ни Ненад Бјековић није блистао. Трагови дугог одсуствовања осећали су се. Средњи ред је играо испод очекивања. Ђорђић је играо исувише умртвљујуће, Куновац без правих идеја а конфузан је био и Антић када је у наставку прешао са бека у средњи ред.

Још једном морамо да се вратимо се на судију Јусуфбеговића. Пре утакмице скренуо је пажњу Ђуровићу на начин којим напада противника и све то под утиском оног што су све судије, учесници савезног семинара, видели у мечу Партизан — Црвена звезда. То је на одређен начин инхибирало Ђуровића па није смео да у дуел са Крањчаром улази са оном тензијом како он иначе игра. Можда је и добро било, јер би се лако могло догодити да га судија са таквим намерама лако пошаље у свлачионицу. Овако је боље и за њега и за Партизан: одлучио је утакмицу на елегантнији начин, а Ђуровић ће играти и на наредним утакмицама.

И на крају, ово је ипак само једна утакмица. Пред нама је још 33 кола, још много дана за подвиге и нове поразе. Оно што су Вукотић и остали показали дозвољава нам да кажемо нашим навијачима: главу горе!