Бранко Рашовић:
- Рођен: 1944. године
- Играо: 1956 — 1972.
- У клубу: Будућност и Партизан
- На месту: центархалфа
- Репрезентативац: 6 пута
- Занимање: фудбалски тренер
Један од стубова оне незаборавне екипе која је испела ФК Партизан на пиједестал највеће славе — до финала Купа европских шампиона 1966. у Брислу: Бранко Рашовић „јунак са Олд Трафорда“ и „лав из Бремена“ како га је крстила тадашња југословенска и инострана штампа после дивовских окршаја с Вердером и Манчестер јунајтедом који су нас довели до финалног меча с Реалом — ушао је у ред центархалфова-репрезентативаца који се вечито памте, раме уз раме с једним Зебецом, Миндом Јовановићем, Благојем Пауновићем и осталима!
У наш клуб је дошао 1965. године и у њему је био незаменљиви штопер све до одласка у иностранство (1970. године). Још у јуниорском узрасту, док је носио дрес омладинске репрезентације Југославије, скренуо је на себе пажњу многих клубова и стручњака, поготову тадашњег селектора националних омладинаца Миљана Миљанића. Но упркос свим настојањима црвено-белих комшија, определио се за Партизан о коме је маштао још од малих ногу. Са 21 годином, као прекаљени првотимац титоградске Будућности, приволео се нашем јату. Пуних шест година после тога био је стуб-носач наше одбране, непрелазна „петица“ пред којом су капитулирали чак и један Денис Лоу и остали реномирани голгетери тадашњег европског фудбала. Као што смо већ рекли, у низу незаборавних игара овог расног штопера, легендарни ореол су заслужили окршаји четвртфинала и полуфинала Купа шампиона 1966, против Вердера у Бремену и Манчестер јунајтеда на Олд Трафорду. Та два окршаја, налик више рату и „рововској војни“, пала су углавном на плећа наше одбране, у којој је најдоминантнија фигура био Бранко Рашовић! Пред његовим разантним стартовима распршили су се сви покушаји и наде шампиона СР Немачке и Енглеске и они су морали да се помире с горчином елиминације из даљег такмичења, док је пасош за велико финале визирао Партизан.
Своју сјајну играчку звезду и високу фудбалску класу Рашовић дугује пре свега изузетним физичким квалитетима и готово надљудским атлетским својствима. Импозантног, кошаркашког раста и оријашке снаге у дуел-игри није имао премца. Оштар, бескомпромисан, пожртвован до максимума, силовитим стартом разбијао је противничке нападе у зони шута као од шале. Иако неуобичајено високих полуга лоптом је баратао спретно, уз то је био изузетно брз, тако да му проблем нису представљала ни најминуциознија решења у најскученијем простору. Посебно поглавље била је његова игра главом. Ненадмашан у дуелима у ваздуху, с високим одразом и сјајном реакцијом, био је апсолутни господар казненог простора у који је ваздушном путањом било немогуће прићи. Све или готово све набачене лопте са најопаснијих, бочних позиција, које би долетале у казнени простор црно-белих биле су по правилу плен недостижног Рашовића. У тој сфери је био несумњиво један од највећих центархалфова које историја југословенског фудбала памти!