Кроки једне шампионке: Недавно је Милунка Лазаревић по осми пут постала првакиња Југославије у шаху. Велико име нашег и светског шаха је шармантна, интелигентна и врло агресивна не само за плочом већ и приватно

У разним филозофијама људи истовремено потврђују и поричу исту ствар. Тако је често у спорту. Посебно у шаху. Освојити осму круну на појединачном првенству државе је импозантан успех. За малициозне то није подвиг, јер одмах потржу свој „аргумент“: питају се колико у нас има активних жена — шахисткиња и на основу тога желе да један успех учине мањим.

Када је у питању Милунка Лазаревић онда ту ништа није спорно. Зна се да је то у историји овог спорта наш највећи мајстор, жена чије име и углед у свету шаха имају своју тежину. Шаховско знање је само део моћи ове необично интелигентне, образоване и врло елоквентне жене. То је зрела особа разумне и осећајне снаге и када није у питању само спорт. Њено знање је многоструко, сфере интересовања врло разноврсне и када нешто приказује не види упрошћено, већ узима у обзир све. Оштра на језику, хитра ума и брзе опсервације када критикује то је више интерпретација него пресуда.

Креатор и борац

На недавном првенству државе у шаху присуство Милунке Лазаревић је била љубазан поклон за организатора, јер све што се збивало у Медулину, крај Пуле било је везано за њену личност. У монотону атмосферу свакодневице једина је уносила ведрину и опуштеност, мада је играла под највећим оптерећењем, јер се очекивало да буде прва.

Где год се појави Милунка витла неки ветар са великих висина. Тамо где она седне све одмах устрепери, живне, покрене се… И као и сви страсници и она је неуморена у свему: било да је у питању шах, цигарете, црна кафа или карте. И у све уноси себе. Увек пламти. Њена енергија је неисцрпна. Троши се немилосрдно, тако да једва успева да регенерише оно што је исцрпла из себе.

За шаховском плочом „где се увек пројецира личност, природа и карактер човека“ Милунка је сва у стваралачком заносу, мисли, комбинује, тражи, ствара… И ту је увек врела, никад млака. Игра на победу, не зна да калкулише, не воли помирљивост, мрзи реми-позиције. Зато се диви Фишеру — „сјединио је у себи одличја Капабланке, Аљехина и Ласкера“ — том највећом и најнесхваћенијем шаховском генију; обожава Таља његову неустрашивост и тај стил којим се увек од противника тражи цео поен.

— Тако сам саздана да се никад са малим не задовољавам, каже Милунка Лазаревић — Не подносим „пимплерску“ игру, зихераштво, кукавичлук. Шах је толико богат комбинацијама да га никад ни људски ум ни машина неће моћи израчунати. Па кад је тако зашто онда не тражити нове путеве, не играти смело, имати стваралачки однос, већ само мислити на малу безбедност, на оних кукавних пола поена. Не, тако никад нећу играти шах. Зато сам једина шахисткиња у свету која са Рускињама имам позитиван биланс. Оне ме се чак и плаше, имају комплекс, јер сам у свом агресивном стилу за њих неухватљива. Никад се нећу изменити. Уосталом то је и немогућно, јер то је моја природа, то сам ја!

Вечни путник

Милунка је већ крочила у пету деценију живота (извињавам се на овој индискрецији!) али је и даље живи докуменат непролазне моћи. У њој има неке снаге која не делује самодопадљиво али се осећа. Сигурна је у све што зна. Течно говори неколико светских језика, обожава историју (то јој је струка!), воли књижевност, интересује се за политику, прати моду, живи друштвено, пише често и лако, са посебним стилом, отворено, истинољубиво и, опет, крајње храбро. Никад се не устручава да отворено каже и оно што је непријатно, само ако је у то убеђена.

Наша најбоља шахисткиња је жена фасцинирајуће активности. Та необична многострукост њена је извор тих подстицаја што нужно изазива повишену жељу за стварањем, па се то у шаху најбоље исказује. То је њен прави свет. Сваку животну неправду она обештети новом победом; њене имагинативне идеје су производ духа, а не каприциозности. У њој нема ничег спартанског, мада јој је шах главна животна преокупација, па чак и средство егзистенције, мада Партизан није тако богат да би јој то било довољно.

Милунка је интелектуалац рођењем, шахисткиња страшћу, а новинар по нагону. На жалост, због честих путовања и учешћа на турнирима пише много мање него што би то она желела и него што то читаоци траже. Штета! Али, то што је вечни путник, што се стално пакује, вози, лети — то јој све не дозвољава да осети да су две деценије тако прошле. Нема времена за предах. Не стиже ни да остари. Живи само за оно што ће доћи и не мисли на оно што је прошло. У тој динамици живљења једину оазу мира праве радости и спокоја налази у свом 15-годишњем сину који и ликом подсећа на мајку. Тај одрасли дечак живи у ватри чекања, сумњи („да ли ће мама победити“) и надања. Када нису заједно често разговарају телефоном и онда је то ватромет питања и духовитих одговора, права мала парада елоквенције.

Као шаховски страсник и новинар — извештач Милунка је на Исланду, за време меча Фишер — Спаски провела 60 дана у Рејкјавику. Била је тамо најзапаженија особа нежнијег пола. Импресионирала је све оне који су с њом долазили у контакт, а њени коментари били су тражени од највећих светских листова.

Као репортер београдског НИН-а била је једини новинар који је од Спаског добила интервју док се он за меч са Фишером припремао у Подмосковљу. Тај интервју по смелости питања и познавању материја спада у оне незаборавне, када се зна да новине живе 24 часа. Пренели су га многи светски листови. Одлетети до Москве, скокнути до Палм Бича, бити у Аргентини, учествовати на турниру у Мајорки или играти симултанку у Тузли за Милинку је нешто сасвим обично, део позива који је изабрала и због чега се не каје.