Коментар утакмице Партизан — Жељезничар 0:0: У изразитој теренској надмоћности Партизан је био голгетерски немоћан — Кад не играју добро Вукотић и Бјековић нема победе — Једина светла имена: Иванчевић, Голац и Завишић!
Једно пријатно вече ћудима времена постало је кишно и суморно. Као да је и оно хтело да претскаже ону древну истину: да после сунца (победа у Нишу) долази — киша. И тако је било. Уместо очекиване победе само — реми.
Била је то необична утакмица. Партизан је од самог почетка деловао некако поспано, млако, неуверљиво. Као да су ти момци још били опијени победом над Радничким, па су, пуни себе, веровали да ће слабокрвни Жељезничар и без много труда положити оружје.
У првом полувремену дошло је до неке спонтане и погрешне рокаде између Бјековића и Вукотића, па је први играо центарфора, а други крило. И још горе: та два најбоља играча често су била недопустиво близу један другога што је само олакшавало посао одбрани гостију.
Партизан је био тим иницијативе али се осећало да је то ватра од сламе. Није било праве пробојности, лукавих маневара и сигурних шутева. Све је остало недоречено, чак и када би бљеснула понека лепа идеја. Уосталом, пред таквом загонетком често падају и много већи тимови него што је овај Партизанов.
У првом полувремену „црно-бели“ су играли погрешно. У наставку, са станови шта тактике, — много боље. Очигледно је да су играчи у свлачионици добили права упутства. И тада је било више прилика за гол. Али, сви ти напори су били без завршнице; узбудљиви и празни. И тако смо се још једном осведочили да Партизан тешко може да извојује и победу уколико не играју добро Вукотић и Бјековић. А они су те вечери били испод свог нивоа. У навалном реду права и једина опасност долазила је са десне стране, од хитроногог Завишића. Он је унео себе у игру, био је разноврстан у дриблингу, спретан у центаршутевима и поред тога што су и терен и лопта били влажни па се лако грешило. На жалост, није довољно коришћен. Уопште, један од проблема Партизана је и игра с крилима. Ни један од везних играча, чак ни виспрени Ђорђић, немају много смисла за игру с крилом. Наиме, не знају да цене значај правовремене предаје лопте. А то је у игри са шпиц-играчима најважније. У фудбалу постоји онај прави тренутак када треба лопту упутити саиграчу, ако се то пропусти после се све може свести на ону: бриго моја пређи на другога!
Ту суморну утакмицу посматрао сам у друштву селектора Младинића и Бобека. Живо смо коментарисали сваки детаљ. Сваки потез је био под нашом лупом. Наравно савезног капитена су највише интересовали Вукотић, Бјековић, Завишић и Голац. Рекао је да изванредно сарађује са Партизановим стручним штабом, да су ти људи врло реални и крајње добронамерни.
— Све могу да схватим, осим једног: како је Бошков могао Антића да уврсти међу репрезентативце! — рекао је у једном тренутку југословенски селектор. Ево гледајте, колико тај младић игра „фалш“. Без претеривања он ништа не зна о тактици. Не обавља онај свој основни задатак: не држи противничко крило! А ниједном се није пробио као крило што данас модеран бек мора да чини. Њега чак ни тај празан простор не вуче. У одбрани се лоше поставља, не затвара, не обезбеђује саиграче, игра као да су сви ту због њега.
Можда је Младинић био мало оштар, али све што је рекао на овој утакмици је и потврђено. Бобек је за њега казао да игра „алиби фудбал“, како је то уобичајавао да каже Иљеш Шпиц. Оно што је вредело истаћи у овој иначе сивој утакмици биле су сигурне, смеле и правовремене интервенције све бољег голмана Радмила Иванчевића. Затим упорност, жустрина, промена ритма и жеља да се нешто измени и догоди долазила је од Ивана Голца. Импоновао је у сваком моменту. Да су и остали унели толико ватре и хтења сигурно је да би Јањуш бар једном био савладан. Трећи члан трилинга био је Илија Завишић. Сви остали сасвим бледи, посебно оних од којих се увек највише очекује.
Ако из овог играчи извуку одређене поуке онда можда и не треба одвише да жалимо за изгубљеним бодом, у противном…