У претходна два наставка смо констатовали да су прве две велике традиције у 30 година дугој историји ФК Партизан биле: Примат у освајању домаћих трофеја (Југокупа, националног шампионата, Лиге шампиона и др.), односно част отварања прозора у свет југословенском лоптачком спорту значајним победама на официјелној међународној фудбалској сцени (пробој у финале Купа европским шампиона)!
У данашњем наставку регистроваћемо и трећу велику традицију нашег црно-белог клуба, којом се такође не може похвалити (у тој мери) ниједан југословенски фудбалски колектив. Реч је о окршајима с тзв. фудбалским суперсилама — са колосима светског фудбала. Партизан је први и једини наш тим који је за минуле три деценије одмерио снаге с њима и успео да им нанесе пораз. Узгред буди речено, он је уједно и први који је пружио задовољство београдској публици да „у живо“ види један Рапид, Аустрију, Хонвед или Реал у доба њихове највеће славе и снаге!
Ова серија „дуела са великанима“ започела је још 1948. године, када су у размаку од два месеца (3. октобра и 5. децембра) пред препуним стадионом ЈНА оружје положили славни бечки тимови Рапид (0:1) и Аустрија (3:4). После дугих деценија сталних пораза и очите инфериорности југословенских клубова у односу на аустријске комшије, ово је био прави мелем на рану и наговештај да смо у много чему достигли прослављене „штраусовце“. А када је само годину дана доцније (17. априла 1949.) Партизан нокаутирао Рапида усред Пратера са 5:2(!) и на неутралном терену у Анверсу одржао праву лекцију Аустрији (1:0), „бечки фудбалски мит“ и „аустријски комплекс“ нашег фудбала дефинитивно су срушени. Не заборавимо да се то дешавало у годинама када је наш национални тим претрпео два најсуровија узастопна пораза у својој послератној историји (2:5 у Београду и 2:7 у Бечу) од новорођеног „вундер тима“ који су предводили незаборавни асови: Оцвирк, Стојаспал, Декер, Хубер, Мелхиор, Земан, Ханапи и други. Нота бене: сви ови чудесни играчи носили су дресове Рапида и Аустрије и у тадашњој Европи респектовали су једино селекцију „галопирајућег мајора“ Пушкаша и његовог непобедивог Хонведа!
Али и тај други „баук“, а тада несумњиво први фудбалски тим света (можда и до данас недостигнут) — пештански Хонвед — приклонио је главу пред Партизаном. Године 1954, на дан 17. новембра, који несумњиво улази у нашу фудбалску историју, београдској публици је пред препуним стадионом ЈНА (55.000 гледалаца) представљена највећа легенда светског фудбала — екипа девет репрезентативаца Мађарске, Хонвед — у којој је од пет најбољих нападача Европе играло шест! (Будам, Кочиш, Махош, Пушкаш, Цибор и резерва Тихи!). Веровали или не и тај фуриозни састав напустио је терен поражен (2:3)! Пет деценија дуг „мађарски комплекс“ први пут је начет Партизановим крампонима!
А када је 1956. године примат Пешти преузео Мадрид и када се на фудбалском небу појавила нова фудбалска легенда Алфредо ди Стефано са својим митским Реалом, првим официјелним фудбалским шампионом Европе, Партизан је извео нов незапамћен подвиг. Поново пред пуним стадионом ЈНА, 29. јануара 1956, преслишао је Ди Стефана и другове са 3:0, у мечу који никада неће бити заборављен и у коме је мадридски тим био само корак пред амбисом катастрофе која би му ускратила даљи пласман у овом такмичењу и прву европску фудбалску круну. Само невиђен пех у завршним акцијама и стативе које су се испречиле пред неким неодбрањивим ударцима спасли су Реала трагедије!
Реалу и Хонведу уз раме стајао је тада само један тим у свету који се налазио с ону страну. Океана, Уругвајски шампион Пењарол важио је тада за непобедиву чету, и давао је гро играча за једну од водећих светских сила, националну екипу Уругваја. Партизан је похитао преко Океана да и с њим среди рачуне. Пред пуним стадионом „Ценетенарио“ у Монтевидеу (100.000 гледалаца!), 7. јануара 1954, у борби каква по тврђењу тамошње штампе деценијама није виђена, црно-бели су изборили реми (1:1), мада су по шансама и игри били ближи победи!
Десетак година доцније, јужноамерички наследници Пењарола на светској фудбалској сцени — „краљ фудбала“ Пеле и његов Сантос — морали су, да се задовоље истим резултатом (1:1) у мечу с разиграним Партизаном, а следбеник славног Хонведа и Реала на нашим меридијанима — шампион Европе „Манчестер јунајтед“ — елиминисан је у незаборавној игри на Стадиону ЈНА из полуфинала Купа европских шампиона убедљивим резултатом — 2:0! (13. априла 1966. године)!
И други југословенски клубови имали су несумњиво сјајне спорадичне подвиге на међународној фудбалској сцени (тако је Звезда савладала Сантос на Париском турниру 1:0, Динамо је својевремено декласирао репрезентацију Аустрије у тренинг мечу чак са 6:0!, Хајдук је такође имао своје звездане тренутке), али такву серију блиставих победа над највећим колосима светског лоптачког спорта и то у тренуцима када су били на врхунцу славе и моћи није забележио нико као Партизан. То је трећа, велика традиција нашег црно-белог друштва!