На утакмици са Жељезничаром изневерили су нас наши љубимци. У тренутку када смо највише очекивали, добили смо најмање. Треба одмах рећи да то није борба у којој је гледаоце хватао грч зевања. Не, било је ту налета домаћих играча у таласима, опасних контранапада Сарајлија, узбуђења пред оба гола али није било оног највреднијег — голова.
После победе у Нишу навијачи Партизана су дигли главе. Са пуно поштовања према новом тиму почели су да говоре о ономе што долази. Те навијачке слаткоће улепшавања значиле су да се сад очекује јуриш на сам врх, освајање нових бодова, одлучност. Али, авај, после тријумфа у граду на Нишави Бјековић и другови су потопили све те навијачке наде једне кишне ноћи које ћемо се дуго сећати као примера како један тим у својој надмоћности није умео да нађе тактичка ни техничка решења да то и головима изрази.
У фудбалу је тако: за пропуштеним треба обрисати сузу и окренути се према ономе што долази. Уосталом, у сваком првенству једном се мора кикснути и на свом терену. Те суботње ноћи Партизан је имао зажарене моменте али није палио; освајао је али не разарао и тако је остао без једног бода.
Та неочекивана сенка увукла се у веселост живота навијача. А пре меча и на самом почетку, док су још њихова очекивања била велика, та Партизанова публика била је величанствена. И када су влажни бичеви кише почели да их шибају остали су на својим местима као војници на мртвој стражи. Чак су и певали! У неколико махова поклицима бодрења покушали су да загреју своје љубимце, да им кажу како им верују и да су то пролазне тешкоће пред голом Сарајлија. И када их је издало стрпљење (а они на то имају право!) почели су да звижде. У једном тренутку им се учинило да капитен Бјековић игра са суморном немарношћу, онако како је изгледало и то вече и дошао је одијум гнева са „југа“, тамо где су они млађани страсници, највернији и најпостојанији. Треба их разумети: хтели су љупко пролеће у тој кишној ноћи, нову победу, голове.
И Бјековић је подбоченим рукама, у пози уморног хероја, погледао према оном делу гледалишта одакле су му увек највише пљескали и извикивали његово име, чак и песме певали. Не знамо да ли им је упутио неке речи, више као властито олакшање, али је његово климање главе и држање имало свој непријатни подтекст. Навијачи се не могу варати. Осетили су то и удвостручили су звиждуке.
Тим гестом Бјековић се огрешио. Прво, као предводник екипе и један од најбољих играча морао је да рачуна са навијачком озлојеђеношћу. Јер, и та дивна публика има право да једном изрази и своје нерасположење. То не значи да је она престала да их воли или да је омрзла клуб. Не, она је гневна јер — воли. Тако је увек у љубави! И не треба заборавити те ноћи су дошли они највернији. Био је ТВ пренос. Код куће мека фотеља. Напољу мргодно небо које је претило кишом. И за њих је постојао само један избор: доћи на Брдо, платити улазницу, бодрити своје љубимце, бити сведок још једног славља. То се све није догодило и требало је отворити вентил, олакшати гнев.
Бјековић и остали играчи не смеју заборавити да они и њихове породице живе од улазница које купују навијачи. Партизану ништа не пада с неба. Већ десет година није добио ниједну пару дотације. И због тога треба бити пун поштовања према гледаоцима. Јер, они нису ту само да нам аплаудирају, већ и да звижде. Тако је свуда у свету. Чак и у позоришту и на концертним дворанама. Наравно, када је у питању публика која се разуме. А Партизанови навијачи су баш ти који познају оно што гледају и воле!