Драга Редакцијо,

Волим Партизан.

Зна се шта то значи. Имам два сина и нисам утицао на њихово навијачко опредељење. Један, као и ја, навија за „црно-беле“, други, старији, више воли Црвену звезду. Фанатик, дакле, нисам, али о својим осећањима према Партизану мислим да бих могао да напишем чак студију која би била занимљива.

Један сам од људи који не примају „здраво за готово“, па бих баш на основу тога рекао коју реч више.

Нешто нашем клубу недостаје. Нешто што није ни тим, ни његова игра. То бих назвао једном праксом која је сама себе већ исмејала. Ради се о обећањима у штампи. Пред почетак сваке сезоне вође Партизановог тима обећавају навијачима шампионску титулу. Затим све почне да јењава, па на крају недопустиво кочоперење пре времена испадне смешно.

Пред почетак овог првенства тренер Калоперовић је из дана у дан понављао како је Партизан успешно припремљен, како момци кипте од снаге, итд. Пред ким тренер има обавезу да тако нешто изјављује и каква се цена тиме постиже. То што су фудбалери радили по три пута дневно, вероватно тако треба да буде, и — није за хваљење. Ја могу да прихватим да тренер једног клуба озбиљно образложи слабости с којима се суочава, могу да га схватим кад вапије за овим или оним играчем који није доведен у клуб, може ме интересовати како напредује повратак на терен једног Цветковића, итд.

Али, образложење да је тим радио беспрекорно, а после ми сви видимо шта је урадио, не желим да прихватим. Зато, треба размислити шта се и када даје у јавност, јер ако неко више неће да живи од обећања, онда смо то ми, верни навијачи Партизана.

— Мило Караџић, студент из Титограда