Путеви и странпутице
Ми из Редакције овог листа обавезни смо да се у овом тренутку можда пре других сетимо једног времена Благоја Пауновића, некада истакнутог аса југословенског фудбала, репрезентативног центархалфа.
Лежао је болестан, зарастао у браду. Замишљен. Пре седам година је то било…
Оболео је. Прво — обична температура, па упала плућа. Дуже лежање нагони човека на личну анализу, па смо као ретко ко разумели бледоликог Благоја…
— Никог нема од другова, никог из клуба — зрачио је сажаљивим сентиментом. — Тако је то ваљда у животу. Док си здрав, док можеш, сви те воле, поштују… Сада нема никога. Ипак, борићу се и изборићу се да се вратим на зелено поље, јер у свом послу могу да се докажем искључиво на терену.
Било је то дивно људско веровање у будућност, неуништив младалачки жар који тече као река…
Веровали смо му сваку реч.
Није нас разочарао. Оздравио је, вратио се на зелено поље, дошао је и код нас, у Редакцију. Желео да пише. Имао је много смисла за новинарску реч.
Уживали смо у сваком његовом напору да достигне форму, да постане онај Паун из Рима или Фиренце, када га је нација славила после бриљантних партија у дресу са државним грбом.
Крочио је опет као Партизанова „петица“ одважно на сваки југословенски терен, и предвиђање је било: Паун ће опет на своје место, у репрезентацију.
Онда је импулсивни делија подлегао некаквој чудној самозадовољштини састављеној од малих ствари које и не чине његов свет.
Благоје Пауновић је чудним чудом почео да нестаје са сцене на којој је још био. Зашто, како, начудити се човек не може.
Онакав фудбалер…
Онда је Пауновић у свој свет, можда већ кошмарски обојен, почео да размишља о одласку у неки инострани клуб. Треба нешто и зарадити, треба свакако. Паун је фудбалер — професионалац. Он је, међутим, у Грчку отишао као професионалац који је то играчки престао да буде. Понуда је била примамљива, како се то збило да Пауновић не потпише уговор, само он зна.
Тамо, у Грчкој, није успео.
Овде, шта овде Пауновић данас ради?
Да није он још фудбалер, велики фудбалер Партизана?
Да ли је — хиљаде људи се питају, али већ тихо, то се питање више и не чује.
О Пауновићу као да нико више и не жели да се чује.
Листови, сви листови, који су о њему писали, и њихове лепе насловне странице, почеле су да се стиде некадашњег великана. Зашто? Да ли само зато што умемо, а не смемо, да човека заборавимо.
Ружно је човека одгурнути у заборав, макар хиљаду пута несрећан му спортски живот био.
Нека Благоје Пауновић измери координате свог пута и странпутице. Он то мора учинити сам. Али, ако то чини данас и овде, крај нас углавном овако или онако устоличених, питајмо се у име људске савести:
Шта је са Благојем Пауновићем — фудбалером?