Коментар утакмице Партизан — Борац, 4:0 (0:0): Калоперовић повукао добар потез: Свемир Ђорђић у наставку преокренуо утакмицу! — Сјајна игра „црно-белих“ у другом полувремену. — Много шанси — мало голова

Тако је у фудбалу: да је првих 45 минута значио крај утакмице Тома Калоперовић би био распет, а играчи — каменовани. А после другог полувремена све је било другачије. Нестало је суморних облака и сивила и цео стадион је био сунчана долина. Скоро је невероватно какав је то био преокрет.

У првом делу утакмице Партизан је настојао да отвори добро зацементирани „бункер“ гостију. Играло се и преко крила, покушавало се и са ударцима из даљине скоковима, али је мрежа Бањалучана остала нетакнута. Било је шанси, али и пеха. Све у свему било је јасно да екипа нема правог, маштовитог и виспреног режисера, играча у средини терена, од кога би долазиле праве идеје и правовремене лопте. И то што смо гледали било је мучно и немоћно лоптање. Навијачи су били депримирани, а и они трезвенији пријатељи Партизана осећали су неку горчину у устима. И сви су имали исто питање: шта је то са „црно-белима“? Екипа има вредност, играчи се труде, па ипак не иде.

Прави потез

И током тих суморних 45 минута игре често смо бацали поглед на клупу. Мислили смо какав је сад јад у души тренера Калоперовића; шта ће предузети да се ситуација измени, да буде боље, лепше и ефикасније. И Калоперовић чини оно што треба: ојачава средњи ред! Уместо даровитог и не нарочито дисциплинованог Тодоровића уводи интелигентног и мало спорог Ђорђића. Искусни играч почиње као да у џепу од гаћица има чаробни штапић. Својом виспреношћу као да је озрачио саиграче и слика се из основа мења. Свемир Ђорђић је убрзао игру, почео је мајсторски да шаље лопте истуреним нападачима и та директна проигравања сејала су панику у редовима противника. Било је само питање тренутка када ће пасти први гол да би се после у слаповима пунила мрежа Бањалучана.

Пример Ђорђића потврђује стару истину: да се без надахнутих, аутентичних и хитромислећих играча у средњем реду не може играти ни разноврсно, ни лепо, ни ефикасно. Знамо: Ђорђић има својих мана. Али је једно извесно: његове лопте су изненађујуће за противника и доводе саиграча у шансу а то је оно што се тражи.

Вукотићева мајсторија

Бјековићев други гол изазвао је дуго снажан аплауз свих присутних. Пожртвованом асу пљескали су чак и присталице Црвене звезде. Бар они у ложама. Била је то синтеза осећаја за гол, вештине ударца и пожртвовања. То је била круна великог Бјековићевог напора на овој утакмици.

Другом великом асу „црно-белих“ на овој утакмици није баш најбоље ишло. Много је хтео, трудио се, долазио у гол-позиције, али му једноставно ништа није полазило за ногом. И онда када смо већ били спремни да то схватимо као један лош дан Вукотић нас је натерао да укрстимо дланове и да нам у очима укреше дивљење. Начинио је лом у шеснаестерцу гостију. Остављао је за собом једног по једног противничког играча па је издрибловао чак и голмана Ађанског да би онда несебично вратио лопту агресивном Перовићу који кроз шуму ногу оштро шаље лопту у мрежу. Стадион се претворио у људски Везув!

Био је то прави мелем за навијачке душе. Та Вукотићева мајсторија, Перовићев први гол у првенству и коначно оно 3:0 на семафору били су најпријатнији тренуци тог поподнева.

То друго полувреме утакмице са Борцем имало је нешто што треба истаћи. То је разиграност, смелост, агресивност сваког појединца. Али не кроз соло акције, већ у сарадњи са саиграчем, колективно. Било је нечег ајаксовског у игри Партизана током тих 45 минута игре. На разлици између првог и другог дела игре искуства морају извући и стручни штаб и играчи да се не би поновило оно што смо видели пре одласка на одмор. Само се тако може ићи напред и усавршавати игра. Дакако, пре свега се мора знати шта хоћемо!