Светомир Белић оставио другове на цедилу пред меч са Пулом и остао некажњен

Када је Светомир Белић, одмах после полуфиналног дуела на Медитеранским играма у Алжиру, очито депримиран поразом, против мало познатог и неуког Италијана Салвониниа, изјавио да заувек напушта ринг нико није био превише изненађен. Напротив, они су то оценили као још један у низу хирова овог изузетно обдареног, али очигледно психолошки нестабилног момка, као правдање за пораз, који нико није очекивао. И били су апсолутно у праву. Наравно, то није била нека велика мудрост, јер у прошлости, бивши вицешампион Европе, безброј пута је остављао и преко ноћи се враћао на ринг.

Тако је било и овог пута. Одмах по доласку у Београд похитао је на стадион и чврсто обећао својим друговима:

— Сувише волим Партизан да бих могао сад, кад је у незавидној ситуацији, да одем. Знам да је моја помоћ и те како значајна.

Пред меч у Ријеци, у првом колу наставка првенства, у стручном руководству су задовољно трљали руке. После дуге паузе екипа је најзад комплетна.

— Ниједног тренутка нисам ни помислио да је Белићева алжирска одлука нешто озбиљно. Разговарао сам са њим и он ће већ против Пуле бранити наше боје — говорио је пре меча у Ријеци почасни председник клуба Милорад Милошевић.

Меч у Ријеци је био и прошао, али без Светомира Белића. Партизан је у борби за опстанак у Лиги изгубио један од пресудних мечева и то против директног конкурента. Да све буде комплетно пораз је минималан 9:11 а та два одлучујућа бода Пуљани су освојили захваљујући томе што је Партизан без борбе предао меч у полусредњој категорији, у којој је Белић требало да се бори.

Управа је огорчена поступком, хитно реаговала. Позвала је капитена на саслушање, обећавала је ригорозну казну, а на крају је испало да је претила — ћорцима.

— Јасно и гласно, путем штампе, рекао сам да напуштам бокс и сад не знам због чега сам испао главни кривац — биле су Белићеве речи на саслушању које су у „мишју рупу“ сатерале управу.

Уосталом да је тако најбоље потврђују речи председника Милошевића:

— Нисмо могли да поведемо дисциплински поступак, јер Белић има званични документ (писање штампе) који потврђује његову одлуку да заувек напушта ринг, а обећање да ће боксовати против Пуле изречено је приватно.

Све ово занимљив је материјал и за Риплија, а понашање Белића и управе клуба заиста је несхватљиво. Пре свега Светомир Белић није неки анонимус, већ шампион и репрезентативац, па одлуку о напуштању спорта коме је много дао и од њега много добио може донети самоиницијативно, али та реализација у пракси мора бити на нивоу клуба и репрезентације. Кад је већ тако, а другачије не може бити, онда је став управе апсурдан и само доказује немоћ људи који руководе клубом. Или још прецизније: Белић је направио тежак дисциплински прекршај и зато је морао да буде кажњен. На жалост, они који су морали о томе да воде рачуна, који су, што им је прва обавеза, морали да буду заштитници клупске дисциплине направили су таквим својим ставом можда још тежи прекршај.

Зато се не треба чудити ако сутра, поучени овим лошим примером, то учине један Милосав или Александар Поповић, или неки други првотимац.