Минда Јовановић каже да му је најдража победа у дресу Партизана она финална куп-утакмица против Звезде — 6:0!
Минда Јовановић је један од истакнутих фудбалера прве Партизанове генерације, уз Бобека, Симоновског, Лазаревића, Чајковског, Чолића, Михајловића и других. Пуних десет година играо ја за први тим као незамењиви центархалф (од 1947. до 1957. године) и одиграо око 370 утакмица. За репрезентацију Југославије наступао је 28 пута. Дебитовао је против Пољске у Београду 1947. године, а опроштајни меч био је против Данске.
Каријеру је завршио у 36. години. Партизан га је стипендирао. Дипломирао је на Вишој тренерској школи (прва генерација). После тога десет година радио је у иностранству, а од 1972. године је опет у Партизану. Те године је један од тренера првог тима, а од ове године ради у Партизановој омладинској школи.
Минда Јовановић је свој живот везао за фудбал. У мноштву спортских догађаја Минда се данас, док пребира по успоменама, присећа многих догађаја. Добро памти свој први меч у дресу репрезентације Југославије, утакмицу са репрезентацијом Пољске. Наш тим је тада прегазио Пољаке. У првом полувремену водили смо чак са 7:1, да би Пољаци у наставку игре постигли други гол. Сећа се и подсмеха навијача, који су говоркали: „Сигурно су вас Пољаци у полувремену замолили да као браћа Словени не дајете више голова…“ А памти и реванш меч годину дана касније у Варшави. Било је то тек по објављивању Резолуције Информбироа. Пољаци су желели реванш, борили се лавовски, али су Југословени опет били бољи, победили су са 1:0. Минда је тада пружио своју најбољу партију у државном тиму. Фрања Шоштарић је на тој утакмици такође играо изванредно. Сећа се Минда да је после меча у Варшави међу играче дошла службеница наше амбасаде и рекла да ће најбољем играчу поклонити тепих.
— Репрезентативци су брзо одлучили да тепих добије голман Фрања Шоштарић. Он се тек био оженио па му је то дошло и као леп поклон, присећа се Минда тих дана.
Све све, али Звезда
Ривалство са Црвеном звездом датира још од тих првих година. И та генерација којој припада Минда имала је ривале у Звезди, Хајдуку, Динаму… Али сусрети са Звездом су увек били изузетни, прво, право и до данас највеће ривалство.
— Садашња генерација наших фудбалера може да завиди нама ветеранима, јер смо имали више радости од њих, пре свега у бриљантним победама над Звездом. Ми смо имали оне високе резултате: 7:1, 6:0, 5:1, итд. То је оно време кад су Партизан звали „парни ваљак“.
Памти Минда многе од тих сусрета. Најдражи му је финале Купа Југославије 1952. године, када је Партизан играо тако бриљантно и буквално прегазио Звезду са недостижним резултатом од 6:0. И то Звезду у којој су играли: Митић, Станковић, Кривокућа, Огњанов…
— На полуфиналној утакмици у Нишу, коју је Партизан добио са 4:1, било је инцидената — сећа се Минда. — Атанацковић је искључен, а Анте Херцег, који је тада био у животној форми, опоменут. Дисциплински суд је ослободио кривице Атанацковића, а записаног Херцега казнио неиграњем! За Партизан то је био велики хендикеп, пред финале са Звездом јер је Херцег тада био у великој форми. На дисциплински суд су били кивни и играчи и навијачи. Међутим, Партизану као да је та околност дала крила. Направљене су велике и смеле рокаде. Диша Стефановић је играо на месту центархалфа, а ја сам носио дрес са бројем 6, док је Чик „прекомандован“ на десну полутку. Партизан је играо тако добро да је Звезда „положила оружје“ још у првом полувремену. Први део меча Партизан је решио са 3:0. Укупан биланс био је бриљантан — 6:0! То је био такав догађај за фудбалски Београд да га очевици ни до данас нису заборавили.
То ми је најдража победа у дресу Партизана!