Четири деценије незаборава: Алекса Атанацковић од најраније младости живи са лоптом и чини се да ће тако бити до краја. Некада је био мајстор фудбала данас младе уводи у његове тајне

Морнари кажу да им хлеб има седам кора, толико им је живот тежак, фудбалски тренери кажу да је њихов од сто кора, јер је још тежи. Ако данас погледамо Ацу Атанацковића — можемо се уверити да је то истина. Има 55 година а изгледа као да ја превалио шездесету. Сув, мукама и напорима једног позива лице му измождено борама и бригама. Лако хода али је савијен, погурен. Не од тапшања по раменима, јер је признања мало добијао, већ од рада.

Атанацковић је тренер-практичар. Његов сваки излазак на терен је натопљен знојем. Он је жив, неуморан, показује, исправља, саветује, трчи, шутира… Ако је икада један тренер заслужно новац који прима за свој рад, онда је то Алекса Атанацковић.

Наш Шароши

Док је још носио кратке панталоне Аца је почео да јури за лоптом на већ заборављеној Бара Венецији. Ту је са Милованом Ћирићем, данас тренером Црвене звезде играо за 3. тим подмлатка малог београдског тима „Моравац“. Био је толико даровит да је одмах запао за око онима из великих клубова и тако је постао члан познатог предратног београдског прволигашког клуба „Југославија“. Ту је доживео афирмацију. Већ са 16 година дебитовао је у првом тиму. Био је необично снажан, стабилан и неуморан. Данас делује као пожутели лист у односу на оног Атанацковића кога су у време његове младости сви високо поштовали као врсног играча.

Надимак који добијамо у младости најчешће је оно што погађа нашу најбитнију карактеристику. То не даје само дечја машта већ онај непогрешиви инстинкт у нама. Тако су вршњаци прогласили Ацу Атанацковића за југословенског Шарошија. То је у оно време био најбољи фудбалер Мађарске, па можда и Европе, значио је оно што је данас Кројф. Зар се једном дечаку може дати лепши комплимент! А то није било тек тако. Аца Атанацковић је био такав вештак у баратању лоптом да се и данас верује да је као техничар раван једном Бобеку, можда чак и бољи од њега. А то значи да се даље скоро и не може ићи.

Наш Шароши је играо лево крило, полутку и халфа. Рат га је затекао када је био у најбољим годинама и то је на неприродан начин зауставило почетак једне блиставе каријере. Али његов неодољиви таленат се није дао укротити. После рата, у зрелим играчким годинама, достиже у дресу Партизана и репрезентације свој врхунац. Припадао је оној првој генерацији „црно-белих“, оној која је ударила темеље свему ономе што је касније, опет са Атанацковићем, дошло.

Три деценије у Партизану

Атанацковић слави четрдесет година непрекидне фудбалске активности. Од тога је једну половину провео као играч а другу као фудбалски учитељ.

У Партизану је од првог дана. Три деценије верности! Било је кратких интермеца када је уступљен другим клубовима као помоћ, знак пријатељства, да би се после обављеног посла опет враћао на Брдо. Ту, на стадиону ЈНА, без рекламерства, помпе и сјаја живи и траје један живот; ту један фудбалски посленик сагорева на раду, преноси своје богато знање на оне младе који долазе. И за све нас који га познајемо тешко је замислити терене Партизана на којима одскаче лопта без као цртеж танке и повијене фигуре Аце Атанацковића. Његове живе очи прате сваки потез. Глас, храпав и распуко још се разлеже, одјекује оно већ познато: „Добро, настави…“ или „Не ваља, стани…“ па онда трчи тамо где је лопта и благо коригује, показује, упућује…

И зато што је тако нама се чини да је Аца ту одувек и заувек, да ће бити вечан. Његово пријатељство са Партизаном је врста судбине. Било је дана када су он и клуб били на различитим странама. Али, то је увек било са појединцима из управе, никада није било на супротној страни од оног што је симболизовало Партизан.

„Када сам и на шљакастом терену чини ми се да удишем озон“, каже Атанацковић. „Толико волим да радим, да будем са лоптом и младима да би ми живот изгубио смисао када бих једног дана престао да вежбам. Не, ја не могу замислити тај дан када ћу се пробудити и рећи себи данас не идеш у клуб. Не, то се никад неће догодити. Чак и када будем годинама био притеран да напустим овај посао, долазићу на стадион. Ту је мој свет. Не могу без фудбала и клуба чији сам део исто толико колико припадам и мојој породици.“

А ми који га деценијама познајемо знамо да је Аци породица све. Диван је супруг и нежан отац. Ни са играчима није осоран. Уме да плане, да се издере али не да би показао своју моћ, већ зато што жели да упути, да помогне.

Атанацковић је човек који никада није чинио напор да би оставио утисак. Он је природан, једноставан, благонаклон. Код њега све потиче из душе и развија се чисто психолошким процесом. Воли људе и они њега. Свуда је радо виђен и поштован. Има пријатеље мада их никад није скупљао. Увек је било довољно да га упознају. Онда га и заволе. Уосталом, познавање је извор љубави!

Имати вечно будне очи не значи бити срећан. А Атанацковић (или „Биџа“, како га из милоште зову стари другари) је увек ко на будној стражи, оштро мотри напетих поздрава настојећи да му не промакне ниједан талентовани дечак, да не прође дан а да некоме од играча нешто не покаже, не помогне. И сада, када је осушен до костура, после четири деценије друговања са лоптом, „Биџа“ надиграва све својом вештином додане лопте, прецизношћу шута и знањем.

Као педагог не уме сликовито да изрази оно што запази и чулом осети. Није ни вођ по васпитању, ни менталитет му није предводнички и зато је он идеалан „човек у сенци“, ненадмашни помоћни тренер, практичар, стручњак који је увек испод струје славе али без којих се не може. Нарочито не у великом клубу.