Борис Чуквас:
- Играо: од 1954. до 1956.
- У клубу: ПК Јадран (Херцег-Нови) и ПК Партизан
- На месту: бека
- Репрезентативац: 70 пута
- Занимање: директор сектора у INEX-и
Борис Чуквас, звани „Поп“ сматран је својевремено, када је почео да се бави ватерполом, једним од најталентованијих југословенских играча. У време док је играо за свој матични „Јадран“, у Херцег Новом, Новљани су редовно водила главну реч у овом популарном спорту. Зато није чудо што је, уз незаборавног „Цикоту“ (Станишића) био спортски идол Боке Которске, а још мање што му његови Бокељи нису никада опростили прелаз у Партизан. Иако је Јадран током минулих година напустило много врсних играча, ипак су једино Чуквасов одлазак — чак и после осам година — сматрали неком врстом „завичајне издаје“!
„Жал“ Новљана за „Попом“ је сасвим схватљив кад се не испусти из вида чињеница да је он једини поред „Галета“ (Мушкатировић), веома рано постао и државни репрезентативац, пробивши се у ону легендарну екипу „плавих капица“ коју су предводили такви асови као што су били Куртини, Бакашун, Ђованели и Качић!
И у Партизану и у националном тиму Чуквас је био годинама један од стубова екипе. Имао је у ствари најнезахвалнију улогу — чувао је редовно најистуреније противничке нападаче и био је за најпознатије светске „сидраше“ тог времена тешко и ретко премостива препрека! Његов наследник у Партизановом тиму у тој улози био је доцније Перишић. А у националном тиму тако успешно је, поред њега и Перишића, обављао овај задатак још само Боначић.
Јасно, овако савршено обављање овог одговорног и веома напорног задатка Чуквас је могао да захвали пре свега изванредним физичким диспозицијама, алу и урођеној „играчкој лукавости“, односно огромном искуству у базену, с обзиром да је био учесник две Олимпијаде (1956. У Мелбурну и 1960. у Риму), као и свих Европских ватерполо шампионата који су се у то време одржавали.
Најславније дане у црно-белој капици Партизана провео је у годинама између 1963. и 1966. када је као капитен предводио наше ватерполисте у њиховим највећим подвизима — у освајању три Купа европских шампиона (1963. У Загребу, 1965. У Магдебургу и 1966. У Женеви). Баш у женевском финалу растао се заувек од ватерпола као активни играч, али не и од ватерполо-спорта и Партизана.
Наставио је као тренер црно-белих нараштаја и у годинама 1967—1970. водио је са великим успехом шампионску екипу Партизана. У сезонама 1969. и 1970. заједно са Антом Ламбашом, водио је нашу најјачу државну селекцију, која је под његовом командом освојила бронзану медаљу на Европском шампионату у Барселони.
Нажалост, једног тренутка нашао се у процепу — између спорта и егзистенције. Повинујући се животној нужности напустио је ватерполо и посветио се свом животном позиву у коме је такође постигао одличне резултате — релативно брзо постао је директор сектора једног од највећих југословенских извозно-увозних предузећа (ИНЕКС).