Разговор са Бобом Михајловићем, шефом стручног штаба: Главне слабости данашњег тима Партизана су недовољно коришћење гол-шанси и недостатак правих конструктора игре, оних фудбалских мислилаца од којих зависи садржај игре и њен естетски и бодовни ефекат

П. ВЕСНИК: Од чега се пошло у постављању непосредних циљева за ово првенство? — било је прво питање које смо упутили Боби Михајловићу.

МИХАЈЛОВИЋ: Стручни савет је пред почетак овогодишњих летњих припрема детаљно анализирао ситуацију протеклих година и дошао до одређених закључака. Ишли смо пут истине и били смо реални.

— Примећена је једна слабост, а то је, да је Партизан пред почетак сваког првенства, без обзира на објективну снагу тима, од стране штампе и наших тренера — проглашаван за фаворита! То је после неколико неуспеха доводило до несигурности играча, пораза у серијама, разних трзавица и свег осталог што прати једну такву нездраву атмосферу.

П. ВЕСНИК: С обзиром на то, какав је став заузео стручни штаб?

МИХАЈЛОВИЋ: Поставили смо неке циљеве, који би се укратко могли овако сажети: с обзиром на већ пословично добру игру у пролетњем делу шампионата и чињеници да нам је у јесењем делу жреб доста неповољан (играмо девет утакмица на страни и притом идемо „на ноге“ најљућим ривалима — Црвеној звезди, Динаму, Хајдуку, Војводини…) — циљ нам је да у првом делу сакупимо што више бодова, да би се у наставку укључили и у борбу за титулу. Наша процена је била да нам је за то потребно да првих 17 утакмица освојимо 20 до 22 бода. Нормално, при томе нисмо могли предвидети овако добар старт Црвена звезде.

Михајловић је даље напоменуо да је други циљ био да се у Купу преброди осмина финала и да се доспе у завршне борбе, што — очигледно — није остварено, јер је изгубљена утакмица у Зеници. За остварење ових циљева постојали су и објективни услови, јер је тим био ван кризе која га је захватила у прошлом првенству. Рачунало се на одлазак Пауновића, Ђорђевића и Бошковића, али је било у плану довођење неких појачања, чији је прелазак у „црно-бело“ јато из разноразних разлога пао у воду. Рачунало се на Боришу Ђорђевића, Рукљача, Мулахасановића и Далановића, али су се све наде у том погледу изјаловиле.

П. ВЕСНИК: Ти циљеви су досад делимично остварени, а који су конкретни задаци стручног штаба?

МИХАЈЛОВИЋ: Пре свега задатак је био — определити се за офанзиву, нападачку игру без калкулација и „бункер“ система; затим, физичку кондицију појединаца подићи на један виши ниво, као и техничке елементе, мада њихово побољшање захтева један дужи временски период. Требало је игру убрзати и начинити је продорнијом, сваком појединцу наћи место које му по психо-физичким својствима највише одговара, учинити одбрану непробојнијом, систематски уклапати нове играче у тим, што пре стандардизовати екипу…

П. ВЕСНИК: Колико је од планираног до сада остварено?

МИХАЈЛОВИЋ: Од почетка су повреде умешале своје прсте. Вулић је морао на операцију менискуса, Грубјешић је лечио ишијас, Пејовић је још увек у болници, Иванчевић је такође био ван строја. Са Бјековићем се радило док је био на одслужењу војног рока, али је он из армије изашао дванаест дана касније него што смо ми планирали, тако да је то допринело да се он тек пре два-три кола врати у пуну форму. У првих осам утакмица ми смо освојили десет бодова, што је један мање од онога што је планирано. Овај бодовни салдо није незадовољавајући и сматрам да ћемо до краја првог дела освојити предвиђених 20—22 бода.

Михајловић није напоменуо да би овај бодовни салдо био и знатно повољнији да чудне одлуке арбитара у Загребу и Скопљу нису директно утицале на резултат. Прво је Јусуфбеговић против Динама превидео офсајд код првог гола „плавих“, а код резултата. 1:1 досудио је веома проблематичан једанаестерац за домаћина. Ихтијаревић је у Скопљу отишао чак и даље: поништио је регуларан гол Бошка Ђорђевића у 88. минуту игре! У најмању руку — чудно!

П. ВЕСНИК: Како су функционисале поједине линије у тиму?

МИХАЈЛОВИЋ: Одбрана је у протеклом периоду играла доста сигурно, захваљујући пре свега брзим и успешним уклапањем у тим Радмила Иванчевића. То је резултирало тим да су и остали играчи из одбране заиграли добро, осетивши сигурност голмана. Сматрамо да ни остале принове (Ђуровић, Перовић и Куновац) нису промашај, али за њихово уклапање у тим треба више времена.

О игри навалног реда Михајловић се доста повољно изразио, наглашавајући да се руководство одлучило за нападачки фудбал, што је резултирало головима (Партизан, после Црвене звезде, има најбољи количник голова, 12—6). Ипак, сви у клубу су мишљења да навала мора бити ефикаснија, јер ствара доста шанси које остају неискоришћене. Сетимо се само утакмице за Куп против Челика, када наши навални играчи нису искористили ни оне шансе које су неминовно голови.

П. ВЕСНИК: Средњи ред задаје највише мука и стручном штабу и навијачима који очекују висок пласман својих љубимаца. Ова линија треба да буде мисаони мотор тима, а очигледно је да Партизан оскудева у играчима таквог профила. Нема правог градитеља и вође игре као што су то рецимо Аћимовић, Јерковић, Владић, Ивезић, Зец…

МИХАЈЛОВИЋ: Да, та констатација је тачна и убрзано се ради на отклањању слабости у везном реду. Управо у том циљу смо Вукотића из шпица напада пребацили у средњи ред. Он је играч племенитог кова и добро се сналази и у овој улози. Баш због слабије игре средњег реда и тражења нових решења у том погледу нисмо успели да потпуно стандардизујемо тим. Повреде кључних играча и одлазак Антића у војску доста су нас омеле у томе, али се ипак може назрети 9 играча који чине окосницу екипе. Чешћим променама је допринела и чињеница да млађи играчи не држе дуго добру форму. Уклапање Томића у тим је добар знак и показује да руководство није без храбрости и да се добром формом свако може наметнути.

Неодољиво се намеће једна истина коју је Боба Михајловић у разговору само овлаш додирнуо. Очигледно је да технички квалитети већине играча, нарочито оних из одбране, нису у складу са савременим захтевима фудбалске игре. Играчи треба да располажу таквим техничким знањем да подједнаком умешношћу играју на сваком месту у тиму, што није случај са играчима „црно-белих“, јер многи од њих сада морају да отклањају недостатке у техничком погледу. Тек отклањањем ових слабости могућно је убрзати игру. А тада ће Партизан играти и лепше и — ефикасније.