Са и око ринга: Чим се ослободио сенке Мате Парлова наш боксер М. Поповић се вратио у репрезентацију

Бљеснуо је попут метеора. На омладинском шампионату Европе 1972. освојио је друго место и раскошним талентом засенио све стручњаке. А, затим, како се појавио на сцени тако је и нестао. Милосав Поповић, о њему је реч, после тог незаборавног Букурешта пуне три године таворио је у сивилу просечности. Вео заборава почео је већ да пада на овог интелигентног и врашки вештог момка.

Његово чудно и неодговорно понашање, његову неамбициозност нико није могао да схвати. За стручњаке разлог је ипак постојао. У тој његовој, полутешкој категорији, Мате Парлов је био неприкосновен. И управо зато, чим је бард југословенске рингове сцене отишао у професионалце савезни тренер Бруно Храстински, кад то нико није очекивао, позвао је под заставу већ заборављеног Поповића. Многи су му замерали на таквом потезу и проналазили стотину с разлога да би поткрепили своју „теорију“ о великој заблуди првог стручњака репрезентације.

Догађаји су убрзо демантовали „неверне Томе“. Поповић је на фасцинантан начин освојио прво место на шампионату Балкана у Софији. У завршној борби чак је савладао вицешампиона Европе и љубимца домаће публике — Стојменова.

— Више од златне медаље радује ме ново поимање спорта Милосава Поповића — изјавио је одмах после великог подвига Храстински. — Знао сам да је талентован али никад нисам могао ни да помислим да ће он у свему бити представник ове младе генерације. Кад то кажем мислим на амбициозност, дисциплину, рад…

Да ли је Мате Парлов добио правог наследника време ће показати. У овом тренутку најважније је да се на сцену вратио кроз велика врата. Зато се не треба чудити што су му другови са којима носи репрезентативни дрес поверили капитенску траку, што је од заборављеног шампиона, постао наша велика узданица за Олимпијаду у Монтреалу идуће године.

Тајанственост или…

Од Лознице до репрезентације Александар Поповић стигао је за тили час. Његова снажна десница рушила је противнике као билијарске кугле и селектори се нису много двоумили кад је требало одредити репрезентативца за полусредњу категорију, за тако велико надметање као што је било првенство Европе 1973. У Београду. Многи су чак тврдили да ће постати и шампион Старог континента. На жалост, његов јуриш на победнички трон трајао је врло кратко. Искусни Румун Добреску за само шездесетак секунди борбе срушио је све амбиције младића који је, ипак, пребрзо из друголигашке Лознице стигао у Партизан, а одатле у репрезентацију. Вио је то шок од кога се тешко опоравља. Зато је донета одлука да оде на одслужење војног рока, јер време је ипак најбољи лек за све трауме.

Од недавно Поповић је опет цивил. Дуго се двоумио да ли да се врати у Београд или да остане у Лозницу. Ипак, одлучио је да каријеру настави у великом клубу, иако му је речено да ће исписницу добити оног тренутка кад се Јован Николић врати из ЈНА.

— Поповић је један од најватренијих и најамбициознијих на тренингу — каже искусни стручњак Душан Богдановић. — О исписници више не размишља нити је помиње.

Да ли је у питању само дисциплиновано извршавање обавеза према клубу и чекање тренутка кад ће бити слободан, или се иза тајанствености крије нови јуриш на репрезентативни дрес? Нама се чини да је у питању ово друго. А, ако је тако биће то велико охрабрење и за селекторе, јер тако талентовани борци не рађају се сваке године.

Само за клуб

Светомиру Белићу још једном су опроштени греси. Иако је управа клуба намеравала да га ригорозно казни, Савет боксера се успротивио.

— Белић је погрешио, знамо да смо због његовог изненадног недоласка из губили меч у Ријеци, али због његових заслуга за наш клуб Савет боксера је одлучио да му још овог пута пружи шансу. Уколико понови грешку и ми ћемо бити за кажњавање — рекао је на састанку управе Милосав Поповић, председник Савета. Иако не једногласно управа клуба је прихватила предлог Савета.

— Тешко ми је после толико година оданости Партизану да опет говорим да је био и остао клуб за који ме вежу најлепше успомене. Срећан сам што су ме моје колеге прве и једине схватиле, што је управа усвојила њихов предлог. Али, од сад боксоваћу само за клуб. Немам више амбиција везаних за репрезентацију — каже Белић.

Надајмо се да ће Белић оправдати поверење својих другова, да се „случај Ријека“ више неће поновити.