У прошлом броју смо рекли да је једна од највећих традиција ФК Партизан током протеклих 30 година била његова специфична школа фудбала и начин играња, која је оставила дубок траг и ударила озбиљан печат читавом југословенском фудбалу, његовој школи и стилу игре. Истовремено смо рекли да је утемељитељ те школе био пок. Иљеш Шпиц, човек који је водио прве две генерације „црно-белих“ фудбалера (у деценији 1945—1955), а да је настављач његовог дела у новим, модификованим условима европског и светског фудбала био други велики учитељ и васпитач Партизанових фудбалера Флоријан Матекало, творац легендарних „беба“ које су неприкосновено владале нашим фудбалом у годинама 1960 — 1966.
Ко је и какав је био Иљеш Шпиц и његово дело, о чему нове генерације Партизанових фудбалера и симпатизера знају само понешто из многих анегдота које се као легенда преносе са колена на колено у нашој црно-белој спортској породици?
Већ у раној младости Шпиц је испољио велики фудбалски таленат, па је као један од најистакнутијих будимпештанских фудбалера свога доба обукао и дрес мађарског националног тима. Догађало се то у ери велике доминације нашег северног суседа у средњоевропском фудбалу, у тренутку када су европским небом жариле и палиле, непобедиве екипе Орта, Шлосера, Дудаша, а доцније Бироа, Тенцера, Ауера и Кохута. Пробити се у такву елиту и понети национални грб Мађарске било је за Шпица утолико теже, што је он, поред Руди Киша, био једини Јевреј коме је то успело!
Посветивши, по престанку каријере активног играча, читав живот фудбалу, Иљеш Шпиц се као фудбалски педагог и учитељ обрео одмах после 30-их година овог века на тлу Југославије и ту је остао до краја живота. Узидао је читавог себе у темеље југословенског фудбала, који и дандањи вуче многе корене из богате „Шпицове фудбалске школе“. Почео је у скопском Грађанском, где се дуго задржао, а извесно време био је и учитељ сплитског Хајдука. Одмах после рата преузео је новоформирану екипу ФК „Партизан“, да би извесно време водио прволигашки тим београдског Радничког и коначно се вратио тамо где је почео — у Скопље. Као тренер Вардара умро је за оно за шта је живео: непосредно после једног првенственог окршаја Скопљанаца (1964. године) подлегао је срчаном удару! Дугачак фудбалски живот — кратка — фудбалска смрт!
Највеће тренерске дане и највећи обол југо-фудбалу Иљеш Шпиц је дао у првој поратној деценији када је водио и зидао ону прву највиртуознију генерацију црно-белих фудбалера, коју су стручњаци и штампа популарно крстили — Партизанов „парни ваљак“! Била је то генерација Бобека, Зебеца, Милутиновића, Херцега, Валока, Чајковског, Белина и осталих великих асова црно-белог дреса, који ће у историји нашег фудбала остати да живе вечно као легенде… Са њима легенда је остао и њихов незаборавни учитељ — Иљеш Шпиц!
У основи Шпицове фудбалске школе и поимања ове игре био је увек „мађарски модел“ који је еволуирао у корак са еволуцијом фудбала у земљи наших северних суседа. А како је баш у тој првој поратној деценији на европским па и светским теренима доминирала екипа коју је предводио легендарни „галопирајући мајор“ Ференц Пушкаш, логично је што је пештански „пелцер“, који је Иљеш Шпиц калемио на Партизанову игру, био сврсисходан, а за противнике убитачан.
Реч „калемио“ је права за Шпицово дело и његов тактичко-стратешки концепт. Јер, хтели не хтели, он је у Партизану прихватио генерацију која је била васпитаник доратних југословенских клубова (исто као и у осталим водећим тимовима: Црвеној звезди, Динаму и Хајдуку), а она је била већ навикнута на „југословенски фудбалски модел“, на један модификовани WM систем у коме је доминантну улогу имао тзв. „четвороугао“ или „магични квадрат“ како су га још популарно звали. Тај четвороугао, око кога се окретала игра читавог тима, представљала су четири средишна играча (полутке и халфови) који су били режисери и инжењери игре.
Велика заслуга Иљеша Шпица је у томе што је први приметио да овакав систем, колико је добар и одговара менталитету југословенских фудбалера, толико исто има и недостатака. Пре свега — спорост и јаловост у завршници. Разлог, све акције су морале да прођу кроз „цензуру“ оне четворице на средини, а ту се много губило „у времену и простору“.
Међу тим принципима нарочито су се истицала ова три: 1. Свака лопта је бржа од играча, 2. Важно је ослобађати се лопте што брже и што дужим пасом, 3. Игра без лопте је императив прве две поставке. На овај начин Шпиц је избегао море сувишних међустаница од којих је патио „класични четвороугао“. Овај експеримент је извео с првом генерацијом црно-белих играча, па је зато сасвим разумљиво што су многи тврдили да је Партизанов „четвороугао“ некако више у ритму чардаша (мађарски), док је „четвороугао“ осталих водећих екипа — Звезде, Динама и Хајдука — у старинском ритму „валцера“ (аустријски). Та разлика се видела не само у ритму и темпу игре, него нарочито у резултатима. Тако се по правилу дешавало да кад би Црвена звезда тријумфовала у игри с Партизаном њен ларпурлартистички стил изазивао је аплаузе на отвореној сцени, али се то на семафору мршаво одражавало. Напротив, у мечевима у којима је Партизан тријумфовао „црвено-бели“ су били по правилу гроги, а њихова мрежа напуњена до врха (6:0, 6:1 или 7:1.су блиставе победе тог стила у тадашњим окршајима са Звездом)!
Јасно, да би могао овако успешно да инфилтрира дах и тон савремености у игру традиционалну, наслеђену југословенску игру (од БСК-а и Грађанског), Иљеш Шпиц је морао бити изузетно проницљив, маштовит, чак духовит и „вицкаст“ стручњак и човек. А он је то био „од главе до пете“. Заиста врцав, луцидан и духовит. Но о томе у наредној броју.