Тренутак Партизановог бокса: Сви који су некада стварали славни клуб опет су на окупу и желе да му помогну

Комплетан боксерски погон, најзад, је на окупу. Од оних славних дана Шовљанског и другова, када је неприкосновено владао на југословенској и европској сцени, Партизан никада није био јачи и квалитетнији. Па, ипак, тмурни облаци надвили су се над великаном југословенског ринга. Уместо да размишљају о повратку на „престо“ који су тако давно изгубили, људи који воде бригу о клубу помишљају и на оно најгоре — одустајање од такмичења!

П. ВЕСНИК: Зашто баш сада, кад на такмичарском плану, годинама болној тачки, нема никаквих проблема?

МИЛОШЕВИЋ: Никад нисмо били у тежој финансијској ситуацији — вели почасни председник Милорад Милошевић, који се управо због неприлика поново вратио на кормило клуба. — Обећавана нам је помоћ са свих страна, на жалост, све је остало на обећањима. Каса је празна и сад смо у ситуацији да озбиљно размишљамо о опстанку.

Подаци су заиста алармантни. Клуб је за ову годину од спортског друштва добио дотацију у износу од 86 хиљада динара, од СОФК града и Србије заједно 76 хиљада динара. Укупно, није тешко сабрати тако смешно мале цифре, 162.200 динара. И ту се прича о дотацијама завршава.

Објективни годишњи трошкови, планирани рационално, износе неколико пута више. Или прецизније: 860.000 динара. У ту суму упланирана су путовања, стипендије такмичара, изгубљене зараде, хонорари тренерима, набавка реквизита и трошкови такмичења (делегати и судије).

Ту огромну разлику између оног што клуб добија и колико је стварно потребно да би живео и такмичио се смањују донекле приходи од улазница и сналажљивост људи из управе клуба, који путем реклама и на друге начине добављају средства. Наравно, све је то недовољно, што уосталом цифре показују. У овом тренутку боксерски клуб дугује 150.000 хиљада динара спортском друштву, а практично завршена је тек прва половина такмичарског периода. Значи, извесно је, да ће до краја шампионата та сума бити најмање двоструко већа. Како и одакле вратити дугове?

Комплетна управа, договорено је то на последњем састанку, максимално ће се ангажовати да један део средстава набави. У помоћ су позвани многи спортски радници који су некад успешно кормирарили „црно-белим“ бродом, јер ситуација није нимало завидна. Први је прискочио да помогне бивши председник Стеван Чубрић, до недавно председник БС Србије. Помоћ није одбио ни Милутин Јанковић, такође бивши председник клуба, као ни неки други спортски радници, који одавно нису долазили у клупске просторије. Њихов циљ и жеље су јединствене: не дозволити да се један од најуспешнијих и најславнијих клубова, не само у спортској породици Партизана, већ нашег спорта уопште, неславно опрости од такмичења у најелитнијој конкуренцији. Сви они исувише воле Партизан да би скрштених руку, незаинтересовано, посматрали агонију клуба чију су славну историју заједнички стварали.

П. ВЕСНИК: Да ли ће празна каса „нокаутирати“ боксерски клуб, који је на рингу то „задовољство“ увек препуштао противницима?

МИЛОШЕВИЋ: Учинићемо све што је у нашој моћи да до тога на дође. Наравно, не заварамо се да ћемо сами моћи да санирамо дугове.

П. ВЕСНИК: Ако се то ипак деси?

МИЛОШЕВИЋ: Нећемо се више такмичити.

Није далеко од ума да то не може и не сме да буде крај приче. Спортско друштво прво би морало да прискочи у помоћ. То би требало да буде обавеза и боксерских организација. Јер, југословенски ринг са Партизаном значи много, без њега остаје без најсјајнијег драгуља, без клуба који је стварао његову историју.