Коментар утакмице Партизан — Челик (1:1)

Био је то један од оних незаборавних амбијената. Пуно гледалиште, дивно вече, слављеничка атмосфера, готово један дах и једно срце међу десетинама хиљада присутних. Недостајало је само оно да Партизан победи, па да сви одемо не само одобровољена срца, већ срећни на онај начин који то само спорт може да пружи.

Али, и овога пута традиција је настављена: слављеник увек даје мање од оног што може! Тако наши момци нису испунили очекивања. Треба признати: задивљујуће су се борили, хтели су много и поштено су обавили свој посао, Али, то није било довољно да би се победио један жилав, спреман и добар тим као што је Челик.

Главни кривац за поделу бодова и наша смрачена расположења је онај играч, који нас је толико пута успео да узнесе у сфере дивљења — Момчило Вукотић! Мајстор фудбалске игре те вечери није био на висини свога угледа. Мало је сарађивао а више желео да игра соло. Хтео је да немогућно учини могућним и готово је лупао главом о зид згуснуте одбране гостију. Играч тако суптилне маште и префињене технике не сме да буде својеглав, мора да интелигентније бира начин и пут за побеђивање противника, а он најчешће води кроз правовремену сарадњу са играчима. Вукотић је, можда и подсвесно, желео да буде јунак вечери, а испао је трагична фигура.

Оно што не може да му се опрости то је што је после једне бравуре у шеснаестерцу Зеничана предрибловао све ривале, па чак и голмана Алимпића, и тада није послао лопту у гол, већ је наставио своју играрију и резултат је остао непромењен. А то је био тренутак одлуке. Да је тада дао гол, Партизан би сигурно победио. Само три минута после тога Буза је изједначио и у томе је она зла коб Вукотићеве несмотрености.

Наравно, једна несрећа никад не иде сама: касније је најбољи појединац меча, Ненад Бјековић, промашио гол са 11 метара и све је морало да се заврши онако како је и остало забележено на семафору.

Тренер Калоперовић нам је после утакмице овако одговорио на питање зашто је Партизан играо са петорицом шпиц-играча у навалном реду.

— Хтео сам да Зеничане од првог минута натерам у дефанзиву, објашњава Калоперовић. То смо успели, створили смо и довољно шанси али, на жалост, нисмо их искористили. Невоља је у томе што су нам крила подбацила.

Слажемо се да Завишић и Бошко Ђорђевић нису играли добро, али се озбиљно поставља питање и како се са њима играло, ко их је и како проигравао, када су један поред другог били све сами играчи за завршетак напада. Добра композиција навалног реда подразумева петорку разнородних играча и тек тада, као супротни елементи, могу чинити право једињење, односно хомогено. Овако…

И још нешто: у концепцији Партизанове игре не види се настојање да се проницљивом тактиком створи простор за напад, па да се потом директним и правовременим лоптама опасно угрози противник. За прво је потребна другачија схема распореда играча у навали, а за друго интелигентни играчи и врсни техничари, јер је у фудбалу најтеже играти брзо, правовремено, без заустављања и са ризиком.

После Жељезничара још један гост нам је непланирано однео бод. И тако смо опет у могућности да верујемо да ће се поновити стара прича: да ће нам лакше бити у гостима него на сопственом терену. А то не обећава висок пласман на табели.

Један велики напор остао је без награде, Не можемо то правдати злом срећом или оним како олако пропуштамо шансе. Пре свега се треба упитати — како их стварамо. Стихијом, хтењем или надигравањем, игром пред којом противник постаје немоћан, у том проблему лежи прави одговор за јесење осцилације.