Ових дана смо имали пред собом два доста слична примера када се један тим нађе у ситуацији да „јури“ резултат, да се бори за победу, а има за партнера тим који је задовољан оним што је постигао. У суботу увече Партизан је против Челика од самог почетка ишао на победу. Београђани су хтели да својим дивним навијачима поклоне победу, пруже радост и учврсте своје позиције у врху табеле.
Зеничани су били много скромнији: желели су само бод: Данас је у фудбалу најлакше играти када не треба играти, већ вршити опструкцију, одуговлачити игру, ићи на прекиде; гурати очима казаљку на часовнику и само чекати крај. Јер, тада се игра са двоструком линијом одбране, правим барикадама у шеснаестерцу и тешко је створити шансе, а још теже постићи гол.
Партизанови играчи су хтели успех, борили су се свим снагама, били су упорни, пожртвовани, расположени… Али, у тако тешким околностима игре требало је мало више лукавства. Пре свега недостајала је игра преко крила. Само се са тих позиција може угрозити „ушанчени“ противник; треба му заћи иза леђа и он је неспреман за одбрану. А Партизан је у мечу са Челиком био птица без крила! Баш као и Црвена звезда у мечу са Хајдуком. И чим завршне акције напад сведу на ширину казненог простора, онда је то оно што погодује тиму који се брани, јер нема простора за проигравање и шут.
„Црно-бели“ уз све напоре ни данас немају оно што би била њихова карактеристика: немају игру, свој властити стил организацију која говори о постојању једног одређеног начина игре и принципа. Све је мање-више у спонтаности и често зависи од расположења једног или двојице играча. Понекад се и „силује“ игра, напада се без плана и реда, покидају се све нити игре и почиње стихија. То је увек најопасније, Тада се хоће много, а постиже мало. Мисли се само на противнички гол а заборавља сопствена мрежа. И уместо тријумфа долази — пораз.
Партизан је против Челика само потврдио стару истину; да се без игре не могу успешно разбијати „бункери“ и све могуће дефанзивне варијанте. Нису ту више потребне само хитрије ноге, већ пре свега хитра памет. Не сме све да лежи на истој линији важности, јер постоји разлика између оног када противник хоће и прихвата игру и оног када је дошао само да се брани и одбрани. Е, зато је велика екипа само она која уме са истим оружјем, али са различитим маневрима, да нађе слаба места противника и да га победи.
Партизан у сусрету са Челиком и Звезда против Хајдука нису својим поклоницима пружили доказа о правој вредности, већ су остали недоречени у оним компонентама које спадају у стратегију и интелигенцију, било да се ради о тренерима или самим играчима. Јер, често на терену одлучује баш сналажљивост играча, а не само план игре коју је тренер осмислио пре утакмице.
Игра „црно-белих“ против Зеничана на моменте је подсећала на ускомешани вртлог. Било је неке снаге у томе, све је потицало из жеље, из срца а мало је било разборитости и интелигенције. И ако у томе има неке поуке, онда је треба наћи у неопходности да се тим мора прилагођавати ситуацији и бити спреман да успешно дејствује и онда када су противник и околности против њега.
Оно што се од Томе Калоперовића и његових сарадника очекује у блиској будућности то је стварање игре. Партизан је у прошлости био велики тим кроз оне две генерације, прве и средње, не само зато што је у својим редовима имао јасну концепцију, што се знало шта је Партизанов стил игре, било да наступа на Топчидерском брду, у Сплиту, Бечу или Јужној Америци. Без тога ће лице наше игре бити вулгарно, а ми хоћемо да буде продуховљено, да зрачи, навикли смо на то када је Партизан у питању.